Желите да ваше дијете или ваш ђак чита књиге с пажњом и разумијевањем, да их воли читати јер у томе ужива, а не јер му је то обавеза. Најбољи начин да вам се жеља испуни је да читате скупа и да о прочитаном разговарате. Шта год читали, питања су: шта је у прочитаном било вриједно ваше пажње, времена, стрпљења. Некад је одговор очит, а некад тражи знање, искуство (читалачко), довитљивост. Некад га, нажалост пречесто у обавезним лектирама, нема, јер има пјесама и прича неуспјешних, слабих, досадних, незанимљивих, извјештачених... које су у школске изборе ушле преко везе – из разлога невезаних за умјетност ријечи. (О томе више овд‌је)

У блогу под називом Књиге се не читају саме бирамо д‌јела из обавезних школских избора која заслужују повјерење и чијим се читањем, и тумачењем, кроз разговор о прочитаном, приближавамо жељеном циљу – одгоју компетентних читатеља и читатељица.

Наш избор укључује краће форме, јер су методички мање захтјевне.

Светозар Ћоровић

У НОЋИ[1]

Под танким, дроњавим покривачем згурио се Триша и тресе се, дрхће од студени. Напољу звижди вјетар, дрма шљеменом кућним и звечи старим ћереметима.

Бубњајући на почађали прозор, зачепљен прљавим крпама, прокрада се и у собу, игра се крајевима искидане завјесе и везеним пешкиром испод огледала, подвлачи се под покривач и пуше Триши уз ноге, шкакљи га, штипка. Негдје у близини као да јауче нешто, цвили; чује се како у башти крцкају замрзнуте гране и ударају једна о другу, а надалеко, под прозором или испод таванице, хршти окорјела даска под мишевијем зубима... Слушајући ту чудну музику грчи се и стење Триша под танким покривалом, плашљиво ослухујући: је ли му заспао мајстор, који се недавно вратио из механе, љутит и пијан, и, не свлачећи се, посрнуо на расклимани креветац.

Што не спаваш, псето? – окоси се мајстор изненада, као погађајући да га кроз помрчину траже сањиве очи дјетиње. – Хоћеш ли се смирити једанпут?...

Триша замрије заустави дах. Бојећи да му се не спусти на главу мајсторова папуча или преломљени свијећњак, брже боље заклопи очи и покуша да на силу заспи.

Узалуд.

Вјетар шишти, бубња на прозор, гране крцкају, испод стрехе као да нешто режи, суво, промукло, као мајстор кад се пробуди и почне псовати. Затим, јасније и гласније, као да забрујаше сва звона са цркве и меко брујање, као снијежним прамењем омотано, топи се у помрчини, разлива и јецајући се губи изнад накривљеног димњака.

Напошљетку као да одјекну позната пјесма Тришиног села: “Пољем се вииија оој зор делиииија”... Груб, оштар глас нечији извијао је пјесму, – Триша је готово разумијевао ријечи и понављао их, док не заврши једним суровим вриском од кога се затресе кућно шљеме, а чађава стакла на прозору ситно зациликташе...

Пјесму је ову пошљедни пут чуо кад су га повели из села. Уз писку и звиждање оштрих коса извијала се она из грла радосних, крепких косача, растолијегала се кроз модру увалу и пузајући уз румене гребени лелујала се над сурим врховима, малаксавала... Тада је отац, водећи га за руку тужна и уплакана, тјешио га и соколио... Причао му нешто о тешком животу на селу, о мучном раду, о зноју и мотици. Затим му хвалио варош, истицао нечувене љепоте, спомињао разне газде, који су одавна сишли са села на занате као голи сиромаси, а данас живе као паше и везири.

Бићеш срећан!... бићеш срећан! – понављао је отац по неколико пута, непрестано га корећи што још јеца и брише сузе. Кад научиш занат и почнеш радити, бићеш срећнији од свију нас... За твоје добро, магарче, растављам те од куће...

Нешто снажно као да удари у прозор и стакла зајецаше, цикнуше... Хухухухуууу, изненада се засмија неко и читава башта засмија се за њим. Стотину дебелих, јаких гласова као да задовољно загрохоташе: хохохооо.

Оштар писак као одјек трубе проби се кроз грање и узлети уз димњак. И као удаљена грмљавина да замумла одозго, за помрчином прекривених брда, и Тришин покривач заигра, отрже му се из помодреле руке, којом га подржавао...

Спавај, животињо! – окоси се мајстор, који се немирно вртио на кревету и јечао као рањеник. – Зар се и од вјетра плашиш?

Ко се плаши од вјетра?... Триша?... На селу се никад плашио није док је спавао под тешким гуњем, између своје браће и сестара, крај ниског огњишта, на коме хукти ватра и зализује уз мрки, неравни зид ускакујући чак до греда...

И он чисто осјети како га та весела ватра поче загријавати. Осјети и мирис тамјана, који се у плавичастом диму разлијевао по кући клањајући се испред иконе. И као да угледа крупне очи сиједог светитеља како га питомо и благо гледају, кроз засушену грану ружмарина, којом је икона увијек била окићена. Спази и неколике гривне љешника и три вијенца осушених смокава, како висе на зиду испод чађаве греде; мати је то сачувала за материца да дарују дјецу, када јој дотрче у гомили да овећим конопцем за леђима и, љубећи јој увеле руке, токорсе запријете, да ће је свезати... Тог часа као да се добро, насмијано лице материно наднесе над Тришу и топли прсти њезини као да га пошкакиљаше по челу...

Спавај!...

Опет као да почеше праскати ћеремети, пуцати... Запомага ли неко, подвикну ли?... Фијукање, тутањ, праскање, проломише помрчину, искидаше је, растрзаше...

Настаде чудно комешање, хрвање... Читава кућа хрве се, бори и, не предајући се дрхти, тресе се, ломи... Димњак поче кркљати, сручи се, заогриња на крову и сита, оштра прашина са таванице засу Тришу по лицу, по коси...

Да ми је побјећи?... – уздахну Триша умотавајући се све јаче... – Ех...

И помисли: шта би радила браћа и сестре кад би га опазили?...

Као да их гледа како трче по авлији, по нераспрћеном снијегу, поскакујући, посрчући... Са шубарама од снијега по бујној, неуређеној коси, са помодрелим једрим образима и изгребаним рукама вичу, кликћу и бацају меке груде снијега једно на друго, гурају се, гоне, влажним рукавима отирући сузе, које им од студени и од смијеха ударају на очи... Снажни, космати шаров, дахћући и лајући оптркује око њих, ускакује им уз леђа као да би да их обгрли јаким, прљавим шапама и заваљује се у снијег, премеће се, са исплаженим језиком и разјапљеним чељустима као, такорсе, пријетећи, да ће некога ујести, растргнути.

Што и ја нијесам са њима?... Рашта?... Зар сам нашо неку срећу овдје?... Зар је нијесам тамо оставио? – тужно протепа Триша, а сузе му навријеше на очи.

Окорјела даска све јаче хршти под мишијевим зубима, мајстор на креветцу преврће се и јечи... Напољу, заплетен у смрзнутим гранама стење неко, уздише, кријешти и тврдим прстима гребе око прозора. Прашина са таваница осипа се, пријања по очима. Уз ноге мили нешто хладно, влажно, као пуж балавац...

– Ако се не смириш, добићеш ћушку... Јеси ли чуо?

И мајстор, показујући стиснуту шаку опсова нешто крупно и опет јекну...

Прва реченица у причи, роману или неком другом књижевном дјелу, јако је важна. (Под танким дроњавим покривачем згурио се Триша и тресе се, дрхће од студени.)

На њој (првој реченици), тежак је задатак и да нас заинтересује за наставак, и да нас уведе у причу, и да нам покаже умије ли писац с ријечима. (Да зна погодити праве и не трошити их узалуд.) Књижевност је прије свега кориштење језика на један другачији (досјетљивији, прецизнији, забавнији) начин.

Из прве реченице сазнајемо да је некоме под покривачем хладно, јер је покривач танак и сиротињски, и желимо сазнати више: коме је хладно, гдје спава, зашто му је хладно... Ускоро дознајемо да од студени у хладној соби дрхти дјечак Триша, одвојен од своје породице и под старатељством насилног и пијаног мајстора коме га је отац довео да изучи занат. Овдје ће дјетету или ђацима који одрастају у неупоредиво бољим условима бити потребно објаснити околности и услове под којима су дјечаци са села изучавали занате у градовима. У најкраћем, дјечаци су учили како да буду трговци, ковачи, кројачи, обућари... с надом да ће једном и сами имати своју радњу и своје шегрте (ученике). Морали су радити све што им се нареди и нису били плаћени за рад, а заузврат су имали у мајсторовој кући смјештај и храну и прилику да науче потребне занатске вјештине.

У причи је представљен један случај који у јаким контрастима открива економску позадину овог данас напуштеног обичаја. Дјечаци су били грубо одвајани од својих породица којима су били терет (уста више за нахранити). Против своје воље и жеље довођени су у туђе породице и остајали без емотивне подршке, топлине и заштите. Били су од малена принуђени да тешким радом у лошим животним увјетима зарађују за живот.

Писац у причи наглашава контрастима лоше стране те праксе. У реалном времену дјечак трпи хладноћу и тресе се од ње, али још више од страха пред оним што се догађа вани, у непознатој средини у коју је доведен. Ту језу прекидају кратки снови у којима оживљавају успомене на љепоту и сигурност живота на селу у својој породици. Писац нам такођер у та сјећања додаје и преломан догађај – долазак у град и очево правдање због тешке одлуке коју је морао донијети: одрећи се најстаријег дјетета. Очева оправдања своде се на објашњење сиромаштва у којем породица живи и на увјеравање дјечака да ће му у граду бити боље.

Што се у причи показује као лаж.

Прича је добра прилика да се са дјецом разговара о њиховим правима, али исто тако и обавезама. Чињеница да већина дјеце данас живи у мањим породицама и са родитељима који нису сиромашни толико да би их дали на бригу некоме другом још увијек не значи да сиромаштва и данас нема. Дијете након читања ове приче може питати одакле долази новац за све његове потребе, односно чему све захваљујући живи у неупоредиво бољим условима од Трише.

А питања дјетету (или ђацима) могу вити , напримјер, овa: Има ли данас сиромаштва? Шта је оно данас? Како се може препознати? Зашто је данас неко сиромашан, и шта може учинити да више не буде?

Или ово, мало теже: Када једна особа, у којем тренутку свог одрастања, треба почети заслуживати услове у којима одраста? Када треба преузети неке обавезе, и које обавезе? Треба ли осјећати и показати захвалност одраслима што нaс штите од свијета који престрављује Тришу? Ако тај свијет рада за живот (преживљавање) није нестао, када је вријеме да га упознамo? Подразумијева се да би одрасли, који постављају ова питања, требали имати и неке добре одговоре на њих. Или барем бити спремни потражити их скупа сa дјететом, Тришом и Светозаром Ћоровићем.

Пре(не)познате ријечи:

шљеме – кров

ћаремет, ћеремида – цријеп

механа – крчма, гостионица, кафана

паша – турска племићка титула; високи турски цивилни војни чин; генерал

везир – министар, представник покрајине, предстојник вилајета;

гуњ – ћебе, покривач; кратки сукнени капут што га носе сељаци

тамјан – врста мирисаве смоле из источних земаља

икона – слика свеца или божанства у православним црквама, и то на дрвету или платну

Светозар Ћоровић родио се 1875. у Мостару у којем је завршио основну и трговачку школу и заједно с Алексом Шантићем и Јованом Дучићем био заслужан за буђење и унапређење културног живота у граду. Кућа Светозара Ћоровића је сада Музеј Херцеговине.

[1] Преузето из Читанке за 6. разред Свезаме, отвори се, стр. 119.–121. (citanka6)