Желите да ваше дијете или ваш ђак чита књиге с пажњом и разумијевањем, да их воли читати јер у томе ужива, а не јер му је то обавеза. Најбољи начин да вам се жеља испуни је да читате скупа и да о прочитаном разговарате. Шта год читали, питања су: шта је у прочитаном било вриједно ваше пажње, времена, стрпљења. Некад је одговор очит, а некад тражи знање, искуство (читалачко), довитљивост. Некад га, нажалост пречесто у обавезним лектирама, нема, јер има пјесама и прича неуспјешних, слабих, досадних, незанимљивих, извјештачених... које су у школске изборе ушле преко везе – из разлога невезаних за умјетност ријечи. (О томе више овд‌је)

У блогу под називом Књиге се не читају саме бирамо д‌јела из обавезних школских избора која заслужују повјерење и чијим се читањем, и тумачењем, кроз разговор о прочитаном, приближавамо жељеном циљу – одгоју компетентних читатеља и читатељица.

Наш избор укључује краће форме, јер су методички мање захтјевне.

Исак Самоковлија

ДЈЕЧАК АРОН[1]

Године 1940. Арон је пошао на обућарски занат. Претходно је завршио четири разреда основне школе. Кад се једном увечер враћао с посла, зачу пасје цвиљење.

Спустивши се опрезно с међе на пут и пошто прође неколико корачаја напријед, угледа с друге стране пута, до саме ограде, мало бијело кудраво пашче. Лежало је у изгаженом корову. Иако се већ било доста смрачило, могао је Арон још добро да види како мала кудрава животиња силно подрхтава. “Јадник!” – оте се Арону уздах од кога се сав стресе. Пашче је било испружило десну стражњу шапу у страну, па је час спуштало, час опет подизало главу, издизало њушку, жмиркало црним округлим очима и једнако цвиљело.

Арон му је већ пришао сасвим близу.

Псето се није помицало с мјеста. Оборило је главу, прислонило је сасвим на земљу, мрдало је ушима и два-три пута махнуло тамо-амо репом.

Арон је гледао. Прва му је мисао била: “Неко га је сигурно премлатио... ударио га каменом... јадника... Сад не може даље... Сигурно је и гладан... Како само жмирка очима... како дршће... можда ће и липсати до сутра... Јадник.”

– Буцко! – (ово му име дође ни сам није знао одакле) – Буцко, ходи! – зовну га, па потури врећу и клече на њу.

Псето је једнако дрхтало и цвиљело. Арон спусти главу и поче да га глади по глави. Псето наслони главу на Аронову ногу и стаде је трљати о кољено.

Јадник, као да хоће нешто да каже... да исприча како су га гонили... ударали.

Арон устаде, брзо размота врећу, намами пса у њу, опрезно прихвати ћошкове, подиже их, подметну руку и узе замотуљак у наручје, као да је какво дијете у повоју и пође кући.

Пред авлијским вратима угледао је неку тамну сјенку. У први мах учини му се да је то мајка, па устукну брже натраг у ћошак. Кад је домало опет провирио, сјенка је била одмакла даље. Одахну, па шуњајући се стиже најзад до куће. Од силног узбуђења, чинило му се као да му срце удара под самим грлом. Да мајка није већ закључала авлијска врата? Стајао је и спремао се да полако ухвати за ручку, али у том часу одједном се врата отворише. Мала жена, мршава, с крпицом на глави, с пребаченим шалом преко рамена, у папучама, тргну се натраг.

Иако је била изненађена овим наглим сусретом, она се брзо прибра и поче оштро, али пригушено да се јада:

– Забога, гдје си до сад? Искидала ми се душа од страха. Већ је мрак. Тек што отац није дошао. Шта је, гдје си се толико задржао? Мјесто да што раније долазиш...

Он уђе у малу авлију, али се брзо, не знајући шта да уради с Буцком, заустави насред ње. Мајка прође крај њега и добаци:

– Шта си стао, хајде улази у кућу.

– Донио сам пашће – Арон показа на замотуљак.

– Донио? Шта си донио?

– Пашће – понови Арон.

– Какво пашће, тешко мени! – снебивала се Буена.

– Нашао сам га гдје цвили...

– Напоље из авлије! Какво те пашће снашло! Иди напоље и пусти га. Јеси ли полудио? Пашће ми уносиш у кућу. Гдје се то видјело?

– Мајко, мајчице драга, чекај – шаптао је Арон гласом који је молио и преклињао. – Чекај да ти кажем...

– Шта ћеш да ми кажеш? Носи га из куће! Иди!

Арон испусти замотуљак на авлијску калдрму и разви га. Буцко стаде да цвили и издиже њушку.

– Гледај како су му тужне очи. Слушај како цвили – мољакао је Арон.

– Нећу ни да гледам, ни да слушам, иди с њим напоље и остави га гдје си га нашао. Иди док није дошао отац.

Буена је ушла у кухињу.

Арон сједе на калдрму. Псето се стиште уз њега, он му положи руку на главу и стаде да га милује по краткој кудравој длаци.

Затим уђе у дрварник и тапкајући у мраку, смјести се у један ћошак у тријешћу. Држао је псето на свом крилу и сав се зацењивао од плача.

Буена је чекала у кухињи, онда одмакну шарену завјесу с прозора и, засјењујући руком очи, погледа у авлију. Није могла ништа да види. Отвори врата, провири и зовну: “Ароне!” Кад се ни сад нико не одазва, она изађе напоље и пође према авлијским вратима, али уто зачу Ароново грцање. Окрену се према дрварнику.

“Ароне!” зовну опет. Не видје ништа, али осјети да Арон сједи у ћошку.

– Излази отале, хоћеш да се разболиш на том сметљу, на том ђубрету?

– Нека се разболим! – изусти Арон љутито кроз плач.

– Умријећеш.

– Нека крепам! – тврдоглаво и пркосно одговори Арон и стаде да млатара ногама.

– Па добро. Остави псето ту до сутра, али улази сад у кућу да се умијеш. Сав си прљав. А сигурно си гладан – додаде на крају брижно, мајчински.

Арон је још једнако грцао и тресао се.

– Хајде, не растужуј мајчино срце, и онако је... Ах, тешко мени. У њеном гласу могло се осјетити како ће се и сама расплакати.

– Хајде ти, ја ћу доћи – једва одговори Арон. Псето вртука све јаче репом, сагиње главу, искреће је као да хоће да је трља о дјечакову руку.

“То он мене милује!” рече Арон у себи и осјети у том часу како нешто топло проструја кроза њ. Стаде да му тепа: “Де, Буцко, лези сад, одмори се, остаћеш заувијек код мене. Ја ћу те хранити, ја ћу те чувати, ја ћу те бранити. Нећеш се више морати вуцарати махалом и неће те више гађати камењем, неће те вијати нико, ни жене, ни људи, ни дјеца. Излазићеш са мном кад те прође нога, ићи ћемо на Грдоњ...”

Прича, након што се прочита, може потаћи разговор родитеља с дјететом о кућним љубимцима, шта су разлози да их се има и брине о њима, а шта су разлози да се то не чини. Али разговор, уколико се жели држати приче, мора укључити тему холокауста. А то значи да дјеца и ђаци требају бити довољно одрасли да их та тема – непријатељство према цијелој једној заједници људи и њено масовно уништење – може занимати и да могу разумјети његове узроке и посљедице.

Већ првом реченицом Самоковлија сигнализира да је битно вријеме догађаја о којем приповиједа: 1940, Други свјетски рат и нацистичка злостављања Јевреја у Њемачкој и окупираним земљама, прије свега Пољској, па Француској. Буцко је жртва злостављања, а дјечак Арон људско биће способно за емпатију. Разговор мајке и сина, према томе, није само о кућним љубимцима и страху од оца, него и о злостављаним људима и страху од ауторитета лишеног емпатије. Дјечак на крају приче обећава Буцку заштиту и слободан живот, обећање за које знамо да у контексту холокауста неће моћи бити испуњено. Грдоњ је брдо изнад Сарајева, па нам Самоковлија оставља да сами провјеримо шта се са Ароном (не Буцком) догодило у том блиском будућем времену.

Уколико се одрасли који одлуче читати ову причу с дјецом не желе подсјећати (или научити) како су и на који начин Јевреји нестали из Сарајева током Другог свјетског рата, и о томе разговарати, поштено би било да одлуку промијене. Наставници и наставницe тај избор немају, јер је прича обавезан садржај наставе у 8. разреду. Њих упућујемо на поговор књизи Врапци Ван Пеа Ериха Коша.

Исак Самоковлија (1889 – 1955.), љекар и бх. књижевник, посебно посвећен теми живота и искуства Јевреја. Написао је сљедећа д‌јела: Од прољећа до прољећа, Приповијетке, Носач Самуел, Трагом живота, Соломуново слово, Ханка, Плава Јеврејка.

[1] Преузето из Читанке за 6. разред Свезаме, отвори се, стр. 122-124. (citanka6.qxd)