Književni pojmovnik za osnovnu i srednju školu

Naš drug, prosedi inženjer, pričao nam je jedne večeri ovo sećanje iz svoga detinjstva:

“Bila je velika nedelja. Deca ne vole to pretprolećno vreme, kad je zemlja još pusta i grane gole, kad nema ni snega ni cveća ni voća, ni zimskih igara ni kupanja. U takve dane, klateći se na komšijskim tarabama i žmirkajući na martovskom suncu, ovi mali ljudi izmišljaju nove, često čudne i svirepe igre.

Dečje vođe iz našeg sokaka bili su neki Mile i Palika. Mile je bio pekarev sin, bled, oštar, sa licem suviše izračenim za njegove godine. Palika je bio bucmast i rumen. Mađar po ocu, pa iako je bio rođen u toj istoj ulici u kojoj i mi ostali, imao je neki otegnuti i težak izgovor, kao da su mu usta puna testa. Njih dvojica su vodili žestoke borbe sa vođom dečaka iz susedne mahale.

To je bio neki naš vršnjak, Stjepo Ćoro, koji je već stigao da izgubi jedno oko. Mi ostali bili smo vojska, nestalna i nedisciplinovana, ali borbena i grlata. Kao u svakoj borbi, i tu je bilo privrženosti i hrabrosti, kolebanja i neverstva, suza, krvi, izdaje i zakletvi. Gotovo svako predveče, dok smo sedeli iskupljeni oko kamene česme, prilazile su vođe ponekom od nas, odvodile ga u stranu, i ozbiljnim, muklim glasom postavljale mu pitanje:

– Jesi li mi drug?

Jednoga od tih prolećnih dana, bio je Veliki Četvrtak, u jedno takvo predveče pozvaše me Mile i Palika da sutra poslepodne idem s njima da bijemo Jevreje. Na te ekspedicije u jevrejske mahale išlo se samo nekoliko puta preko godine, redovno o našim ili jevrejskim praznicima. Za mene, koji do tad nisam nikad učestvovao u takvim podvizima, bila je to velika počast od strane dvojice vođa.

Mislim da sam sutradan ručao na brzinu i sa uzbuđenjem.

Krenuli smo odmah posle ručka. Pre nego što smo se spustili niz breg i prešli reku, zaustavili smo se na jednoj raskrsnici. Seli smo na veliku uglačanu kamenu ploču, i tu su Mile i Palika sa mnogo pažnje i razumevanja razgledali naše oružje. Palika je imao neki čudan lovački štap, koji je on pokovao klincima i zašiljio na vrhu.

Mile je imao naročito oruđe koje je sam napravio. To je bila neka cev od gume, koju je on pri dnu napunino olovom a na drugom kraju vezao kanapom oko ručnog zgloba. Ponosio se tim vitkim štapom od gume i olova i zvao ga je “budalaš“. On je i sada, onako hladan, i oštar, bio nagnut nad svojim oružjem i doterivao ga malim nožićem.

Meni su dali jednu zalomljenu letvu, otkinutu maločas od nekih taraba; na njoj je pri donjem kraju još virio klinac kojim je bila prikovana za žioku. Ja sam se stideo svoga oružja, koje mi je izgledalo prostačko i nedovoljno. Mile mi je uzeo letvu, odeljao je vešto na kraju gde se drži rukom i zamahnuo njome nekoliko puta oko sebe, sa fijukom. Učinio sam odmah za njim to isto, ali fijuk nije bio isti kao kod Mila.

Spustili smo se u ulicu gde se obično sačekuju jevrejska deca radi tuče.

– Njihov je praznik. Oni sada idu oko vode – govorio je Palika sa iskustvom i zverajući oprezno kao lovac.

Ali Jevreja nije bilo. Ljutito i zapovednički, Mile je predložio da pređemo u čaršiju. Već u prvoj ulici Palika zastade i viknu prigušeno:

– Eno čifučadi!

Zaista, u dnu ulice, oko kamene česme igrala su se četiri dečaka u prazničnom odelu.

Mile ga samo prekorno pogleda i dade znak da idemo za njim i radimo što i on. On je sakrio svoju cev od gume iza leđa i išao polagano, praveći se kao da zagleda kuće i dućane. Tako smo se primicali česmi. Ali, bilo da nas je odavao naš izgled, bilo da su jevrejska deca već navikla na takve posete, ona se uznemiriše, kao srne na šumskoj čistini, i skloniše se za česmu. Meni je srce tuklo naglo. Gledao sam netremice Paliki u potiljak.

Da zavara protivnike, Mile se pravio kao da će proći drugom stranom ulice, a kad ga je od njih delilo svega nekoliko koraka, on viknu neočekivano snažno i oštro, i jurnu na njih. U prvi mah je izgledalo kao da su dečaci rešeni da se brane, ali kad on udari svojom strahovitom cevi prvoga po ruci i kad videše da smo i mi pritrčali, nastade divlje bežanje na sve strane.

Razbežaše se dečaci, ali ja nisam toliko gledao njih koliko nagli pokret kojim je Mile iskočio iz onog pritvornog mira i odjednom se pretvorio u nešto novo i nepoznato. Potpuno odvojene od njega, video sam i čuo njegov udarac i njegov uzvik. Osetio sam ih kao stvari za sebe, kao prve pojave meni nepoznatog, velikog, uzbudljivog, strašnog sveta u kom se nosi koža na pazar, u kom se daju i primaju udarci, mrzi i likuje, pada i pobeđuje – jednog sveta u kom sam samo naslućivao nepoznate rizike i neke velike, sjajne trenutke.

Za dečacima se dadoše u trk Mile i Palika, a ja za njima.

Trojica dečaka uspeše da upadnu u kapije svojih ili tuđih kuća, iz kojih se odmah za nama osuše vriska i kletve jevrejskih žena. Četvrti, najkrupniji, bežao je kao obnevideo iz ulice u ulicu, dok se ne izgubi iza nekog belog zida. Kad sam ja pristigao, Mile i Palika su ga već tražili po velikoj vlažnoj avliji, kao kerovi.

Bili smo u nekom napuštenom, ruševnom mektebu. Prođosmo kroz srednji hodnik i spustismo se niz nekoliko na trulih basamaka u jednu manju, četvorouganu avliju. Sa sve četiri strane visok zid. Osim vrata na koja smo ušli, samo još u protivnom zidu jedna mala vrata, kao kapidžik, očigledno zatvorena ili zakovana odavno. U jednom ćošku neke pozelenele daske, ostatak od nekog krova, prislonjene uza zid i podignute donjim krajem na jednu gredu. U prostoru koji je ostajao od grede do zemlje, otprilike jedan dobar pedalj, ja ugledah nečije dve cipele, nepomične i grčevito pripijene jedna uz drugu. Ponesen tom čudnom hajkom, dozvah Mila znakom i ukazah mu ponosno prstom na moje otkriće. Ne gledajući mene, nego ukočen im pogledom u one cipele, prišapnu mi da ostanem tu na ulazu i da ne dam dečaku na vrata. On i Palika siđoše sa poslednjeg basamaka u avliju. Palika se, opet na nemu zapoved Milovu, uputi onim malim zatvorenim vratima i tu stade raširenih nogu i podignute toljage. Odmah zauzeh i ja takav stav.

A Mile se primicao onoj gomili dasaka nekim ratničkim hodom, ne skidajući očiju sa cilja. Taj njegov nečujan korak i oštro uperen pogled izgleda li su mi strašniji i uzbudljiviji od svake trke i tuče. Ali pre nego što je on stigao da se primakne, jevrejski dečak prhnu iz ovog zaklona kao ptica iz žita i pođe da beži po avliji.

Palika, koji je oprobao mala vrata i video da su za tvorena, siđe takođe u avliju. Otpoče jurnjava i vijanje, u kom je dečak natršavao čas na Palikinu toljagu, čas na Milovu cev od gume.

Ali nijedanput nisu uspeli da ga udare po glavi ili po leđima. Zahvatili su ga samo skraja, po rukama ili nogama. Palika je više trčao. Mile je stajao kao seljak na guvnu i gledao da dočeka udarcem žrtvu kad mu je Palika natera. U toj jurnjavi pomicali su se svi bliže meni.

Tako se oko ulovljenog dečaka sve više stezao trougao od letve, toljage i gumene cevi. Sad sam mogao da ga vidim izbliza.

Bio je u novom jevtinom odelu, mokar i kaljav od zaklona pod daskama, ugojen i kratak, bez kape na kovrčastoj kosi. Protivno od Milovih, njegovi pokreti nisu imali za mene ničeg ni strašnog ni uzbudljivog. Kretao se odjednom celim telom, bezglavo, i leteo kao bačen.

U jednom trenutku, kad ga je Palika pristigao i kad je trebalo da ga udari posred glave, jevrejski dečak se neočekivano i nekako komično sagnu i baci svom težinom Paliki u grudi. Tako je izbegao udarac. Mile pritrča. Nastade gužva. Dok se Palika pribirao, dečak iskoristi trenutak, otkide se od njih, ustrča ono nekoliko basamaka i nađe se odjednom licem u lice sa mnom. Za jedan tren oka videh ga pred sobom, sa uzdignutim rukama, jedna mu podlanica sva u krvi, sa zabačenom glavom kao kod samrtnika. U tom trenutku ugledah prvi put njegovo lice. Usta mu napola otvorena, usne bele, oči bez pogleda, razlivene kao voda, bez ikakva izraza više, i odavno izbezumljene. Tu je trebalo udariti.

Šta se tada desilo? (...)

(Ivo Andrić, Deca)

Sjedio sam s njim u njegovom dućanu skoro svaki dan kad god sam bio besposlen. Dućan mu je bio uzak i tijesan, sa iskrhanim ćepencima i trulim daskama na tavanici isprepletanoj debelom, prašnjavom paučinom; pri tom je bio odviše odignut od zemlje, te se nije moglo lijepo zakoračiti na donji ćepenak, nego je trebalo uskakati. Sam Mujaga imao je mnogo muke s time, jer kako ga je bog malena stvorio (neki tvrdili da u njemu nema više od aršina, te su ga i zvali Aršinaga), morao se sred čaršije po tri puta zatrčavati i uskakati dok bi jedva jednom uskočio. Zato je nerado i silazio, osim po velikoj potrebi. Vazda je sjedio na svojoj maloj, poderanoj šiltici, zaklonjen zembilima prepunim polugnjila i obvela voća i gomilama dinja i lubenica, da mu se sa čaršije ništa drugo nije moglo vidjeti nego mala, žućkasta glava obramljena rijetkom prosedom bradicom i do ušiju poklopljena ogromnim šarenkastim turbanom, koji je bio dvojinom veći od nje. Radnja Mujagina nije išla baš najbolje, jer se svijetu njegovo voće nije mnogo sviđalo. Ali je on bio zadovoljan. Ako radnja nije golema, ni potrebe nijesu goleme, i on je zahvaljivao bogu kad je mogao sebi i djeci zaraditi skroman ručak i večeru. Dva sina, iako su mu bili poodrasli, nije puštao u dućan, niti je tražio da ga oni zamijene. Desilo se da su ga jedanput, kad je bio bolestan, zamjenjivali, i to ga je dosta skupo stalo, jer su oni pojeli gotovo isto onoliko koliko su i prodali; zato ih je tjerao iz dućana i savjetovao im da prihvate za kakav drugi posao, gde bi mogli štogod i prodavati a da ne jedu, te im je naročito preporučivao trgovinu sa loncima i ćupicama.

Mujaga je bio jedan krasan čovjek! Ako bi se i za koga moglo reći da “ni muhi zla ne misli”, to bi se sasvim moglo primijeniti na njega. Ne znam da li je bio ičiji privržen i odan prijatelj, jer nikoga nije hvalio ni uzdizao, ali nije bio ničiji ni neprijatelj, pošto nikoga nije ni kudio. On kao da se bojao da ma koga izazove protiv sebe. Ako su se dvojica pobila ili posvađala na čaršiji, on se sakrivao za zembile i ćutao sve dok huka ne mine, samo da ne bi morao ići na sud i svjedočiti na štetu jednoga ili drugoga.

(...)

Jednoga dana počeo sam s Mujagom govoriti o ratu. Pričao sam mu šta sam sve čitao u novinama i uznosio pojedine vojskovođe. On se samo smješkao i, kao ne vjerujući, vrtio glavom. Kad sam svršio, polako se podižući uhvati me za ruku.

– I tebi se to, čini mi se, sviđa? – zapita meko, kao sažaljevajući me.

– Sviđa, – odgovorim mu začuđeno. – Što mi se ne bi sviđalo?

On mi uze kažiprst i poče ga gnječiti među svojim suhim, od duhana počađalim prstima.

– Bi li te boljelo da ti sad odsičem ovaj prs’? – zapita.

– Boljelo bi.

– He, he, vidiš – dočeka i poče gnječiti jače. – A ti imaš pet prsta! Sad mi kaži: kako je materi koja ima samo jednog jali dva sina, jali sestri koja ima samo jednog brata. Zar nji’ ne boli ako ga izgube? Zar ne boli?

– Boli.

Mujaga odobri glavom.

– Sad pravo govoriš – reče. – Eto, tebi bi žao jednog prsta, a kako je onome ko izgubi nogu, ruku, oko? Bolje i glavu da izgubi neg’ da ostane sakat, jer je onda težak svemu svitu. Pa kako je njemu, a?

– Nikako.

Mujaga zastade. Pusti mi prst poče gladiti ono nekoliko dlaka u bradi.

– I ti misliš da je lahko ići u boj? – nastavi mirno. – Jok, dušo moja!... Ono se samo govori kako se neki od ćeifa biju za cara i za viru, a sve je to laž. Ne ide tamo niko od ćeifa nego silom, osim ako se ne nada kakvom ćaru. Svak bi volio ostat’ na domu, a drugi nek’ ide i nek’ se bije i za cara i za viru... Znam je to... Nek to meni niko ne priča.

– Ama, oklen ti to znaš? – upadoh ja gotovo drsko, posmjehujući se. Ta nijesi i ti bio na vojsci, pa da si vidio? Ne prodaje se tamo voće.

– Dite si, pa ne znaš, – dočeka on ponosito. – Ne znaš ti, dušo moja. Misliš li što sam sitan, pa ne mogu na vojsku?... Šta je? Što me gledaš tako? – uzviknu jače. – Bio sam ja na Crnoj Gori. Ja, Aršinaga, kako me neki zovu, pa sam nosio oružje... Evo, vidi me dobro!... Ja sam nosio.

Ja skrstih ruke i samo ga pažljivo posmatrah. Bio je prilično uzbuđen i, što je rijetko u njega, čak se počeo crveniti u licu, a na krajevima usana bijelila mu se pljuvačka, slična pjeni. Toga časa mnogo mi je sličio onome malom pijevcu gaćanu kad se počne kočoperiti i spremati za boj.

– Pa ti ostavio duvan i prifatio se za pušku? – zapitam ga docnije, čudeći se naprestano. – I ti se zaželio boja?

– Nisam se ja zaželio nego i mene silom natirali – uzdahnu Mujaga. – Pokupili druge, pa doš’o red i na mene. “Treba i ti da ustaješ!’’, vele, “pa da bijemo Vlahe”... “Ama, dina mi, neću,” kažem im ja, “jer ako ja počnem biti nji’, i oni će mene”... “Red je”, vele... “Nije”... “Jes’... Zapalićemo ti kuću i glavu na kolac nabiti ako ne podješ“...

– Pa?

– Pa... poš’o sam. Vidim da će mi glava poletit’, pa jali poš’o jali ost’o... A ako pođe, neće mi zapalit’ kuću i dica će mi bit’ mirna... I zatvorio sam dućan i pustio da me oružaju... dušo moja, da si me tad vidio!... Ama, čini mi se, pedeset oka oružja naprtljali na me, pa me pritislo k’o kuga... Nit’ mogu da maknem, ni da dahnem, a ne mogu ni da gledam dobro, jer mi je glava jedva provirivala iza malih pušaka i noževa... I tako sam ti se ja opremio za vojsku k’o niko moj... da me je ko udario šakom iza vrata, posrn’o bi pod onom teskobom, a kamo li da mi pada na pamet da koga bijem...

– I rast’o si se od kuće? (...)

(Svetozar Ćorović, Mujagino junaštvo)

(...) – A šta bih čuo, kad bih ga slušao? upitao sam.

Tim pitanjem iznenadio sam moje prijatelje. Jedan mi se primakao uz uho, pa će, kao da sam kakvo dijete, polako i razgovijetno:

– Čuj... Ovoga Hasana pozvao je jedan čovjek na večeru; njega i još puno svojih prijatelja. I htio dobro da ih ugosti; bio je bogat taj domaćin. Ženama je rekao nek nije jela koje se na sofru neće iznijeti. I žene stale da kuhaju jela, sve jedno bolje od drugoga. Slana jela, i slatka, i napitke. Toliko tepsija, toliko činija, bog zna koliko. A Hasan, sin Huseinov, dok se večera pripremala, pričao priče... Pričao im je toliko čudne priče, i toliko lijepim glasom da su svi ljudi umuknuli. Nisu disali. Nisu više znali ni gdje su. Bili su u sasvim drugom vremenu, u davnom vremenu; ovo svoje su zaboravili, i sebe su zaboravili. Nisu jedan drugoga vidjeli, nisu ni Hasana vidjeli, do samo mu glas čuli a i taj glas kao da je dolazio iz nekog čovjeka koji je živio nekad davno i sve vidio i znao – znao šta su ljudi radili prije dvjesta i koliko god hoćeš unazad godina i kakvi su bili ti stari ljudi. I evo šta se desilo one noći kod onoga domaćina kad su žene spremale večeru a Hasan dotle pričao priče: htjele su i one, bar nešto da čuju od onoga što Hasan priča – unijele bi sud sa jelom u sobu i stale, i kako bi tu stale tako bi i ostale slušajući priču. Jedna tako, druga tako, i treća tako. I više ni one nisu bile tu, nego tamo gdje ih je, svojom pričom, odveo Hasan. Vratio ih je u zoru pjetao, kad je zapjevao. Sjetile su se tada svojih jela koje su sinoć pripremale za večeru, ali je bilo sve kasno – jer ono što je ostalo na ognjištima, izgorjelo je; mogle su, jadnice, samo da kukaju. Zato Hasana neće da slušaju oni koji kakva posla imaju, propadne im posao slušajući ga. Neki, ovdje u hanu, ne zaspu noću – i sjutradan ne žive u ovom vremenu nego u nekom davno prošlom, i ne liče na sebe, ne poznaju ljude koje su poznavali nego neke koji su davno živjeli, i cio dan sa njima žive. lzgledaju kao da su pijani, ili budale, ili hoće da su mnogo pametni. Neki su bili tužni, ako je priča bila tužna – bilo im žao što su se rodili kad je svijet takav...

Ne umijem ti o njemu pričati, o Hasanu, sinu Huseinovu, nego dodi uveče u han kad on priča, da ga čuješ.

Pošto mi je sve to rekao u uho, polako i razgovijetno kao kakvom djetetu, moj priatelj se odbio od mene: nije čekao da mu na to išta odgovorim, ili da ga pitam, a imao sam i da mu odgovorim i da ga pitam. Popili smo još po jedan čaj, ćutali koji trenutak a zatim sam ja počeo:

– Priča li istinite priče ili izmišljene onaj Hasan? (...)

(Ćamil Sijarić, Hasan, sin Huseinov)

Pripovijetka – prozna vrsta, kraća i prostija od romana, obično s malo likova, u kojoj pisac najveću pažnju posvećuje fabuli usredsređen na priču čiji junaci iz opisanog događaja izlaze promijenjeni. Ono što je u pripovijeci najvažnije jeste pripovijedanje. Pripovjedač, čak i kada je u prvom licu, nije u prvom planu, nego nastoji što uvjerljivije predstaviti likove, okolnosti u kojima se radnja dešava i samu radnju. To je savremena pripovijetka naslijedila od oblika usmenog kazivanja, iz kojih se razvila.

Pripovijetke se u knjigama objavljuju kao zbirke, i nije rijetkost da tada budu čvršće povezane međusobno (istim likom ili događajem ili mjestom). Ponekad kritičari nisu sigurni jesu li to još uvijek samostalne pripovijetke ili dijelovi romana. Pitanje da li je nešto roman ili zbirka, pripovijetka ili novela, kratka priča ili crtica, obično nije presudno, a često nije ni bitno da bismo razumjeli o čemu prozno djelo govori, zašto je napisano i zašto nas se tiče.