crkva / groteska / hrišćanska predanja / humor / intertekstualnost / kritičko mišljenje / metateksualnost / parodija / rečnik / relikvije / satira / Sveto pismo
Tekst je kratak, izuzetno duhovit, maštovit i kritički intoniran prema verskom dogmatizmu. Učenici odrastaju u svetu gde verske zajednice imaju ogromnu društvenu i političku moć, a svest građana je velikim delom oblikovana neupitnim verskim dogmama, svetinjama i tabuima. Embrouz Birs (Ambrose Bierce) ustaljene dogme i crkvena predanja izlaže razornom dejstvu humora, ironije i parodije, ne priznajući nikakve nametnute svetinje svog vremena. Odrednica „Relikvijar“ iz Đavolovog rečnika dobra je smernica za vežbanje kritičke misli i primer književne slobode koja se ne usteže da preispita dominantne ideološke religijske predstave. Takođe, na primeru Birsovog teksta može se razmotriti pojam parodije, te postupak preoblikovanja neknjiževne forme kao što je rečnik u književnost.
Uzrast – prijedlog: 2. razred srednje škole
Tekst predstavlja jednu odrednicu iz satiričnog Đavolovog rečnika Embrouza Birsa. Čitavo delo je nastalo kao parodija klasičnih leksikografskih knjiga. Umesto ozbiljnih, normativnih definicija pojmova, Birs daje alternativne definicije koje karakterišu humor, subjektivnost i neobaveznost. Često se prema pojmovima koje definiše odnosi sa snažnom dozom kritike i satire, razobličavajući društvene laži. U odrednici „Relikvijar“ na Birsovoj meti našla se praksa hrišćanskih crkava da ukazuju posebno poštovanje predmetima vezanim za živote svetitelja, njihove mošti koje se smatraju čudotvornim i lekovitim. Takođe, na udaru Birsove satire našle su se legende iz žitija svetaca koje obiluju izmišljenim čudima, kao i široko rasprostranjeni srednjovekovni običaj poturanja lažnih relikvija.
Na potonju praksu ukazuje već prva rečenica u kojoj je izložen spisak predmeta koji se obično mogu pronaći u relikvijaru. Komadi istinskog krsta aludiraju na to da su sveštenici često proglašavali obične komade drveta za delove krsta na kojem je Hrist razapet. Potom slede delovi tela koji su navodno sačuvani u neraspadnutom stanju kroz mnoge vekove i postali predmet kulta. Birs pribegava oštrom satiričnom humoru, navodeći „rebra svetaca“, kao da se radi o nekakvoj gastronomskoj poslastici. Ni ostali „sveti predmeti“ nisu lišeni humora: uši Balaamovog magarca i pluća petla koji je Petra pozvao na pokajanje. Balaam (ili Valaam) je starozavetni prorok čiji je magarac video anđela, a Bog je učinio da magarac progovori, kako je opisano u Knjizi Brojeva. U jevanđeljima je izložena priča o tome kako se apostol Petar tri puta odrekao Hrista pre nego što je prvi petao zapevao, strahujući za svoj život. To se desilo u noći kada je Hrist uhapšen, što je Hrist i najavio. Birs maštovito proglašava uši Balaamovog magarca i pluća petla koji je zapevao za relikvije koje su navodno i dalje nekim čudom očuvane u nepromenjenom obliku.
Potom pisac nastavlja da se ruga crkvenoj praksi izmišljanja čudesa – relikvijari imaju brave da čudotvorni predmeti ne bi svaki čas izlazili napolje i činili čuda u vreme kad crkva predviđa da za njih nije vreme. Birs izmišlja apokrifnu avanturu anđeoskog pera iz krila arhangela Gavrila (Anđela blagoveštenja koji je Devici Mariji javio da će zatrudneti sa Svetim Duhom). Pero je pobeglo iz krila usred crkvene propovedi, zagolicalo noseve prisutnih vernika koji su udarili u kijanje i razbudili se, pošto su očigledno svi zaspali od dosade na crkvenoj službi. Birs detronizuje uobičajene hrišćanske predstave, spušta ih na zemlju i stvara groteskne slike. Ako anđele crkvena umetnost predstavlja s krilima, pisac to može da shvati bukvalno, onako kako vidi na freskama i ikonama, i da se poigra tim predstavama.
Birs dalje razvija satirični prikaz parodirajući priču o svetom Denisu iz hrišćanske književnosti. Prema predanju, sveti Denis je bio prvi biskup Pariza u trećem veku, nastradao je kao mučenik u progonima hrišćana. Odrubljena mu je glava u Parizu 272. godine, a on ju je nosio u rukama deset kilometara i spustio na mestu gde je kasnije izgrađena katedrala pod njegovim imenom. Birs dodatno razrađuje ovu legendu, unoseći elemente satire i parodije, pa piše apokrifnu priču koju je navodno pročitao u Gesta Sanctorum (Delima svetaca), spisu koji opisuje čudesa svetitelja. Pored parodije i detronizacije, pisac se služi i igrom rečima: glava svetog Denisa u biblioteci kenterberijske katedrale traži – doktrinarni korpus. Na latinskom korpus znači telo, pa se ispostavlja da je nestašna glava pokojnog sveca sklona humoru i pravljenju neslanih šala. I ona je očigledno pobegla iz relikvijara u nedoba, zbog čega ju je čuvar strogo opomenuo, a zbog zbijanja šala je anatemisana. Birs okončava odrednicu zatvaranjem kruga: počeo je izrugujući se lažnim relikvijama, pa tako i završava. Nepokorna glava svetog Denisa je pretrpela crkvenu kaznu i zamenjena je drugom glavom sv. Denisa, donetom iz Rima.
Groteska podrazumeva kombinaciju fantastično, često nakaznog sa uobičajenim, nekakvo „izobličenje“ koje isprva može da zaplaši, ali u kontekstu u kom se javlja vrlo brzo izaziva smeh, jer ne predstavlja stvarnu pretnju nego ismevanje te pretnje. Glava koja hoda bez tela je nakazna pojava, ali pošto nije opasna, jer se može kazniti, oterati i zameniti drugom, ispada da je sama po sebi nebitna, a da je smešno to što se nečemu tako nebitnom daje važnost i status relikvije.
Posredno, smešno je i što se predmetima uopšte daje tolika važnost unutar institucije koja sva teži duhovnosti i nematerijalnosti. Ukazivanje na tu kontradiktornost, koja je očito mana kad se javlja kod ljudi koji jedno govore/propovedaju a drugo rade, čini ovu rečničku odrednicu satiričnom, kao uostalom i ceo Rečnik.
T. M.
Embrouz Birs (Ambrose Bierce)
Đavolov rečnik[1]
RELIKVIJAR, im. Kutija za takve svete predmete kao što su komadi istinskog krsta, rebra svetaca, uši Balaamovog magarca, pluća petla koji je Petra pozvao na pokajanje, itd. Relikvijari su obično metalni, i imaju brave da bi sprečili sadržaj da izlazi i čini čuda van sezone. Pero iz krila Anđela blagoveštenja jednom je pobeglo za vreme propovedi u Crkvi sv. Petra, i tako zagolicalo noseve prisutnih da su se svi probudili, i jako kihnuli tri puta svaki. U „Gesta Sanctorum“ piše da je jednom neki crkvenjak u kenterberijskoj katedrali zatekao glavu sv. Denisa u biblioteci. Kada ju je strogi čuvar ukorio, ova je odgovorila da traži doktrinarni korpus. Ova neprilična šaljivost toliko je razjarila okružnog sveštenika da je na glavu-prekršiteljku stavljena anatema, bačena je u reku, i zamenjena drugom glavom sv. Denisa, donetom iz Rima.
Preveo s engleskog Srđan Vujica
Pre(ne)poznate riječi:
relikvija – predmet naročitog religioznog poštovanja (npr. predmet vezan za nekog svetitelja, svetačke mošti i dr.)
relikvijar – zbirka relikvija; spremnica (kutija, prostorija i dr.) u kojoj se čuvaju relikvije
Kenterberijska katedrala – jedna je od najstarijih i najpoznatijih hrišćanskih građevina u Engleskoj, prestona crkva nadbiskupa kenterberijskog, poglavara Crkve Engleske i svetske Anglikanske zajednice
doktrinarni korpus – izraz iz protestantske teologije koji označava zbirku spisa koja rezimira autentično hrišćansko učenje
anatema – isključenje iz crkvene zajednice; prokletstvo; svečana osuda, ukor
[1] Embrouz G. Birs: Đavolov rečnik, str. 188; s engleskog preveo Srđan Vujica; s engleskog stihove prepevao Veselin Marković (Svetovi, Novi Sad, 1992)
Embrouz Gvinet Birs / Ambrose Gwinnett Bierce (1842 – oko 1914), američki pisac i novinar. Pisao je pesme, pripovetke, kratke priče i satiričnu prozu. Kao zakleti avanturista, u osmoj deceniji života pridružio se meksičkoj revoluciji, ali nije poznato gde je i kako okončao svoju sudbinu. Ostavio je oproštajno pismo: „Zbogom. Ako čujete da su me u Meksiku postavili uz kameni zid i izrešetali mecima, znajte da to smatram prilično dobrim načinom da se napusti ovaj život. Kudikamo je bolji od starosti, bolesti ili pada niz podrumske stepenice. Biti 'gringo' u Meksiku - ah, to je prava eutanazija.“
Čitanje:
Prepoznaje na koji se predtekst/podtekst odnosi... (Religijski tekstovi: žitija svetaca, Sveto pismo)
Otkriva vrijednosti koje tekst afirmiše; otkriva autorsku intenciju i iskazuje svoj stav u vezi s tim „šta je autor htio reći“. (Sloboda stvaralaštva – autori/autorice mogu slobodno da obrađuju sve teme, uključujući i verske dogme. Svaka tema se može podvrći smehu i propitivanju.)
Pronalazi intertekstualne veze u tekstu koji čita; slične motive iz drugih djela, stilske sličnosti, elemente iste stilske formacije…
Pisanje:
Piše tekst poštujući karakteristike vrste. (Parodiju)
Govorenje:
Zalaže se u debati za istinu a ne za pobjedu. Logički tačno izvodi složenije argumente. Učestvuje u raspravi, debati.
Pažljivo sluša sagovornika, priznaje dobre argumente protivnika i ne pobija ih po svaku cijenu.
Pamti (ako je potrebno i bilježi) ključna mjesta tuđeg iskaza. (Tokom rasprave)
Postavlja konstruktivna pitanja u vezi s temom, tako da govorniku omoguće/pomognu da pojasni svoju argumentaciju, ili dopuni izlaganje korisnim informacijama. (Tokom rasprave)
Mediji:
Učestvuje i doprinosi...
autorski, urednički ili saradnički u kolektivnom medijskom stvaralaštvu. (Objavljivanje Rečnika)
Na početku časa profesor/profesorica bi trebalo da razjasni pojmove, ličnosti i događaje iz hrišćanske književnosti i crkvene istorije koji su neophodni za razumevanje Birsovog teksta: ko su bili Balaam i sveti Denis, kako se apostol Petar odrekao Hrista, gde se pominje Anđeo blagoveštenja, šta je doktrinarni korpus itd.
Đaci mogu na času, a mogli bi i pripremajući se čas, istražiti šta su to relikvije, kakvih sve ima, gde se čuvaju: npr. ma adresi:
https://en.wikipedia.org/wiki/Relics_associated_with_Jesus
Profesor/profesorica može potaknuti đake da istražuju još malo dalje, pa da saznaju kako se određuje (kako se utvrdila) autentičnost svetih predmeta. Potom se razgovor može voditi oko pitanja kome su relikvije potrebne, odnosno zašto ljudi veruju u čudotvorne moći komadića drveta ili platna.
Najzad, profesor/profesorica može pozvati đake da zajedno protumače Birsov kratki tekst, proverivši pretpostavke da se radi o parodiji, satiri i groteski. Nakon što utvrde koje teme pokreće Birsov tekst, mogu njegov odnos prema sujeverju povezati sa sopstvenim iskustvom. Šta sve verske zajednice proglašavaju svetinjama i relikvijama? Da li treba preispitivati verske dogme? Da li su sveci zaista činili čuda ili je to deo književne fikcije? Mogu li relikvije zaista da leče ili je to crkvena propaganda? Da li se tu radi o zloupotrebi patnje obolelih ljudi na kojoj verske zajednice profitiraju? Jesu li nekada išli na hodočašće? Da li znaju još neka književna i umetnička dela koja kritikuju verske zajednice? Zašto je važno da sloboda stvaralaštva bude neprikosnovena i da pisci mogu slobodno da obrađuju sve teme, uključujući i verske?
U okviru projektne nastave đaci, grupno, mogu izraditi svoj parodijski rečnik, na temu koju sami odaberu ili im profesor/profesorica ponudi (Npr. rečnik njihove škole, rečnik odevanja, rečnik navijanja, rečnik profesora/profesorica...) te ga objaviti na stranici škole ili na neki drugi način.