Prvo izdanje zbirke Tražim pomilovanje objavljeno je 1964. godine, a konačna, dorađena i proširena verzija sa 68 pesama pojavila se 1980. godine. Podnaslov knjige Lirska diskusija sa Dušanovim Zakonikom definiše njen sadržaj – u pitanju je poetska prepirka sa Zakonikom cara Dušana u kojoj se pesnikinja uglavnom stavlja na stranu osuđenih, poniženih, odbačenih, tražeći od carske vlasti razumevanje za njih.

Zbirka nije podeljena na cikluse, ali ima čvrstu strukturu. Uvodna i završna pesma, Proglas i O praštanju, napisane su iz perspektive cara Dušana, kao i pesma O poreklu koja se nalazi u prvom delu zbirke. Pesma Idu carskim drumom ispevana je iz perspektive neutralnog posmatrača; deo pesama nastao je preradom konkretnih paragrafa iz Zakonika i preuzima ton pravnog akta, dok je većina pesama u zbirci ispisana iz ugla podanika koji se obraća caru u ime određene grupe ljudi kojoj je naneta nepravda. Iako je Maksimović koristila Dušanov Zakonik kao predložak, poetski svet njene zbirke ne iscrpljuje se feudalnom epohom, već su u stihovima sadržani i brojni elementi iz potonjih epoha, ličnosti i zanimanja nastala kasnije. Takvim postupkom lirska diskusija dobija univerzalni karakter, preinačavajući se u polemiku sa svakim zakonikom, svakom državom i svakom vlašću.

Pesnikinja ne posmatra pomilovanje u usko pravnom smislu, njime nisu obuhvaćeni samo oni koji se nađu pod udarom zakona; Maksimović traži razumevanje, opravdanje, uvažavanje i pravo na egzistenciju i za sve one koji se nađu na meti javnog mnjenja, za sve koji su žrtve uvreženih predrasuda, nerazumevanja okoline, za one koji štrče iz svoje sredine ili su robovi sopstvenih poroka i zabluda. Zbirka Tražim pomilovanje mogla bi se čitati i kao neka vrsta manifesta univerzalne saosećajnosti i odbrane raznolikosti ljudskih bića.

Iako je naizgled duboko humana i čovekoljubiva, samilost ima paradoksalnu prirodu. Samim činom traženja pomilovanja, blagorazumevanja, oprosta – pesnikinja priznaje legitimitet Dušanovom Zakoniku, odnosno represivnim pravilima koja propisuju moćnici. Tako samilost koja se ogleda u traženju pomilovanja priznaje krivicu onih u čije ime govori. Na primer, kada pesnikinja traži pomilovanje za nerotkinje, za žene koje su se posvetile pisanju poezije umesto da rađaju decu – ona poručuje da je njihov izbor grešan, defektan, dostojan osude. Zašto bi inače tražila razumevanje za postupke u kojima nema nikakve krivice? Samilost se tu objavljuje kao saučesnica represivnih struktura. Umesto da se istinski založi za žene, da odbrani njihovo neprikosnoveno pravo na izbor, pesnikinja zapravo reprodukuje patrijarhalni model, njemu daje za pravo, a ne njegovim žrtvama. Danas ovakva molba deluje deplasirano, anahrono i patrijarhalno, pa i mizogino. A sama reč „nerotkinja“ – uvredljivo. 

Maksimović suštinski ne dovodi u pitanje nepravednu stalešku organizaciju srednjovekovnog društva, niti bilo koji drugi, savremeniji represivni sistem ili kolektivne predrasude javnog mnjenja koje diskriminišu druge i drugačije, već im daje legitimitet, priznaje im da imaju pravo da sude ljudima za greh slobode. Ona ne bi da ih menja, da se pobuni protiv ustaljenog poretka, već samo da ga malo humanizuje, da ublaži nepravdu koju nanosi nevoljnima, drugačijima, odbačenima. Zato i traži pomilovanje, milost, razumevanje, nešto što zavisi od posednika moći (bio on car, zakonodavac, predsednik, stereotipno mišljenje većine ili bog, svejedno), nešto što može a ne mora dati, a ne pravo koje neotuđivo pripada junacima njene zbirke, pravo koje je neprikosnoveno naprosto jer su ljudska bića.

Za sužnje pomilovane

Pesma počinje obraćanjem caru, apostrofom, kao i većina pesama u zbirci, ali se pesnikinja ovde poslužila i paradoksom: traži pomilovanje za one koji su već pomilovani, za sužnje koji su po carskoj milosti pušteni iz zatvora. Pesma je građena pomoću paralelizama, od četiri strofe potonje tri počinju rečju „za“ koja se pojavljuje i u prvoj strofi, uvek je prisutna ista formula i rečenična struktura. Pesnikinja se služi varijacijama, menjajući pomalo leksiku koja se odnosi na one u čije ime govori, u prvoj strofi traži pomilovanje „za sužnje, care, pomilovane“, potom oni postaju pomilovani robijaši, pa sebri, sužnji pomilovani, da bi u završnoj strofi ponovila formulaciju iz prve, kao refren, zatvarajući krug.

Postupkom nabrajanja, nagomilavanjem detalja iz života pomilovanih robijaša i nevolja koje imaju s okolinom, naglašava se tegoba njihove životne situacije i njen bezizlaz. Pesma započinje konstatovanjem osnovne odlike pomilovanih sužanja koju svako može videti: oni uvek gledaju ispred sebe, kud god da krenu – što znači da moraju da paze kuda idu, jer ih na svakom koraku može zaskočiti neka neprijatnost, ali i da hodaju pognute glave, kao krivci, iako su zvanično oslobođeni svake krivice. Potom saznajemo da su oni izloženi potpunom bojkotu sredine – s njima niko neće da stane, čak i kad ih je vlast proglasila nevinima.

U naredne dve strofe razrađene su konkretne situacije u kojima oslobođeni sužnji bivaju odbačeni od okoline, pesnikinja se služi deduktivnim postupkom, idući od opšteg zaključka k pojedinačnim detaljima. Pomilovanim zatvorenicima niko neće da pruži konak, odbijaju da im prodaju hleb, čak i u crkvi – gde bi po definiciji svako trebao da naiđe na razumevanje, blagost i bratsku ljubav – izbegavaju da s njima čitaju molitve, kao da su kužni. Na kraju druge strofe odbačenost pomilovanih se pojačava ironijom, s njima ipak neko slobodno razgovara – uhoda, ali ne zato što je zainteresovan za njihov život, već da bi iz njih izvukao neku nepodobnu reč i prijavio ih carskim vlastima.

U pesmi su prisutni i elementi gradacije, nepoverenje na koje nailaze pomilovani u trećoj strofi doživljava kulminaciju u poređenju prošlosti sa zlom mađijom koju ne mogu nikada sa sebe da svuku, čime njihova životna situacija dobija sudbinsko obeležje, kao da su ukleti, i nema izlaza iz takvog poretka stvari. Čak i nepohvatani zločinci su nadmeni prema pomilovanima, za njihove prestupe niko još ne zna, pa se ponašaju kao da su nevini i nadmoćni nad onima koji su robijali. Čak ni drugovi iz detinjstva ne žele da imaju išta s bivšim zatvorenicima, pa izbegavaju susret s njima.

U završnoj strofi pesnikinja proširuje svoj zahtev, ne traži više pomilovanje samo za pomilovane, već i za njihovo pomilovanje, poredeći njegovu težinu s vodeničkim kamenom. Zakonsko, carsko pomilovanje nije pravo pomilovanje, robijaši su se našli na slobodi, ali nisu slobodni, jer nose zatvorsku stigmu, zauvek su obeleženi etiketom prestupnika. Izašli su van zidova ćelije samo da bi otkrili da je ceo svet ćelija i da su zidovi svuda oko njih, jer se nalaze u ljudskim glavama, u predrasudama tvrđim od čelika. Da bi pomilovani postali zaista slobodni, i zakonskom pomilovanju je potrebno pomilovanje, jer je defektno, nedovoljno, ne ispunjava svoju svrhu.

Pesma je započeta paradoksom, a paradoksom se i završava – traženje pomilovanja za pomilovane je uzaludno, jer car nema vlast da im ga pruži, on je učinio ono što je mogao, nema vlasti koja može da učini čudo i da promeni nepoverenje sredine prema bivšim sužnjima, čak ni kad su proglašeni nevinima. Pesnikinja zahteva od cara nemoguće, znajući unapred da je njena molba besmislena, ali ne odustaje od nje, jer je to sve što može da učini, da makar pesmom ukaže na nepravdu koja se nanosi prividno oslobođenim ljudima.

Iako referiše na feudalnu epohu, kroz obraćanje caru i izbor detalja iz tog vremena, pesma je univerzalna, možda se čak više odnosi na naše doba nego na srednji vek. Stigma koju nose bivši robijaši karakterističnija je za našu nego za feudalnu epohu, kad su zakoni bili nepravedniji, a nevini ljudi češće dopadali robije. Pesma je bliska iskustvu savremenog čitaoca, kao i opšteprihvaćenim predstavama o nepopravljivim kriminalcima, o problematičnosti rehabilitacije. Nepoverenje prema bivšim robijašima česta je tema popularne kulture, pogotovo kriminalističkih filmova i TV serija.

Nije teško pretpostaviti da je Desanka Maksimović imala na umu prevashodno svoje vreme, pa čak i konkretne primere iz svoje okoline koji su mogli da joj posluže kao model za pisanje pesme. Prijateljevala je s Radovanom Zogovićem i Milovanom Đilasom i kad su bili u nemilosti, i kad su izašli s robije, ali su i dalje na sebi nosili stigmu i prošlost kao zlu mađiju, nailazeći na zazor sredine, bivajući odbačeni od nekadašnjih prijatelja, saboraca i gotovo čitavog društva. Pesma se zato može čitati i kao polemika sa socijalističkim vlastima, pre nego s carem Dušanom.

Za jeres

Pesnikinja se ovde služi sličnim postupcima i stilskim figurama kao u prethodno analiziranoj pesmi, gradeći pesmu na paralelizmima, ponavljanjima, nabrajanju i nagomilavanju detalja, kako bi postigla snažniji efekat. Tome je pridodata i hiperbola, jeres o kojoj je reč tvrdi da pre nje ničeg na svetu nije bilo, ni požara, ni vulkana, ni mesečina, ni sunaca, ni šuma, ni snega. Hiperbolom se dodatno pojačava i naglašava jeretička zabluda, a njihovo učenje dobija zaoštreni vid u kojem postaje očigledna njegova apsurdnost. Navedenim nabrajanjem koje ima i komični efekat postiže se kulminacija već na samom početku pesme, sve što potom sledi je razrada početne premise, konkretizacija jeretičkog mišljenja na primerima.

Za razliku od prethodne pesme u kojoj se približava perspektivi onih za koje traži pomilovanje od cara, pesnikinja se ovde zalaže za svetonazor koji joj je stran, koji osuđuje, ali uprkos tome traži razumevanje za zabludele ljude koji veruju da svet počinje od njih. Na meti pesnikinjine kritike našli su se pomodarstvo, veličanje sopstvene epohe na račun svih prethodnih, bagatelisanje prošlosti i kulturnog nasleđa, skorojevićka nadobudnost savremenika u odnosu na prošlost. Ovakav stav prema tradiciji ogleda se u nekoliko primera: u velmožama koje nipodaštavaju cara Uroša, a očigledno su došli posle njega, kao i u mladima koji misle da su čovečanstvo i lepota sveta nastali s njima, da niko nije voleo kao oni i da svetkovina života počinje s njihovom generacijom.

U ovoj pesmi je očigledno da pesnikinja ne diskutuje sa feudalnim dobom i Dušanovim Zakonikom, već sa sopstvenom epohom, jer je srednji vek imao dijametralno suprotan odnos prema prošlosti i tradiciji, one su veličane, a ne nipodaštavane, u njima su traženi uzori. Kult novog je fenomen modernog doba, kako u umetnosti tako i u svim drugim oblastima života. U preteranoj glorifikaciji sopstvene epohe ima uskogrudosti i kratkovidosti, takvo mišljenje je zaista detinjasto, i gore od toga – duboko nemoralno, jer se zasniva na prednosti koju živi imaju nad mrtvima. Međutim, pitanje je da li reč „jeres“, koja potiče iz druge epohe i drugačijeg vrednosnog sistema, priliči ovakvom pogledu na svet.

Da je umesto reči „jeres“ upotrebljena neka druga leksema, na primer zabluda, iluzija ili nešto slično, čitalac ne bi imao utisak nesklada. Ako čitamo pesmu u kontekstu cele zbirke, ne možemo pobeći od izvornog značenja jeresi, jer se ona pominje i u drugim pesmama (O jeresi, O babunskoj reči). U prvoj pesmi radi se o rimokatoličkoj konfesiji, a o drugoj o bogumilima koje su u srednjem veku nazivali i babunima. Crkveni oci, koji su branili pravoverje, jeretičke doktrine su često optuživali da unose novotarije u dogmatiku osveštanu tradicijom i svetim predanjem, zazirući od svega novog u teologiji.

Ako tako čitamo ovu pesmu, kao da govori o hrišćanskim jeresima, onda vidimo da pesnikinja preuzima vizuru vlasti i moći koja određuje šta je pravoverno, a sve što od toga odstupa surovo kažnjava. Pritom, nije baš ni tačno da je bogumilstvo novotarija, jer njihove ključne postavke potiču od gnostika, iz drugog veka, pa su zapravo starije od zvanične hrišćanske dogmatike koja je stvarana tek od četvrtog veka, kad počinje održavanje vaseljenskih sabora. Ono o čemu piše Maksimović zapravo nije jeres, jer takozvani jeretici ne tvrde da svet počinje od njih, niti da svu prošlost treba zanemariti, već se uvek pozivaju na autoritete iz istorije i tradicije, ako ni na šta drugo a ono na Bibliju ili bar na neke biblijske knjige. Samo iz perspektive pravoverja kao dominantne ideolgije jeres je predstavljana onako kako je opisuje Maksimović, a to se uvek činilo zarad difamacije, progona i represije.

Pesma se može čitati i kao prepirka pesnikinje s vladarima svog doba, s komunistima među kojima su neki zaista bili skloni da veruju kako svet počinje s njima, i kako je sve pre njih bilo bezvredno. Međutim, i takvo čitanje izaziva zbunjenost i konfuziju, jer su komunisti bili na poziciji vlasti, oni su određivali šta je ideološki pravoverno, a šta jeretičko. Dodatnu nevolju u svakom čitanju čine završna dva stiha u kojima se poruka univerzalizuje, pa se svako jeretičko mišljenje proglašava i detinjastim, što se može protumačiti kao nipodaštavanje svake ideje koja se razlikuje od zvanične ideologije, kao negiranje prava na slobodu mišljenja.

Da rezimiramo. Pesma je očigledno adresirana na komunističko uverenje da svet počinje od njih, tako da pesnikinja zapravo traži od komunista da imaju razumevanja za sebe, što je neočekivano od nje, ali nije nelogično. Maksimović pokušava da savremeni sadržaj na silu poveže s Dušanovom epohom, proglašavajući takvo uverenje za jeres. Međutim, to nije jeres, nego dominantna ideologija, pa pesma dobija nerazrešive unutrašnje kontradiktornosti, sasvim neintencionalne. Pesma se dodatno zamagljuje time što pesnikinja koristi pojam jeresi u smislu kakav su mu davali njegovi protivnici, kao kad bi, na primer, pojmu disident dala negativnu konotaciju, jer ga tako predstavlja režim. Takvo nelogično brkanje pojmova na kraju dovodi do potpune konfuzije i stvaranja neuspele pesme.

U pesmi Za sužnje pomilovane pesnikinja je stala na stranu slabijih, nevoljnih, žrtava predrasuda, i dosledno je sprovela tu perspektivu, objavljujući istinu o pomilovanima o koju se društvo oglušuje. U pesmi Za jeres pesnikinja se približila poziciji cara, vlasti i moći, što je dovelo do konfuzije, a pesmu učinilo neskladnom. U prvoj pesmi se o pomilovanim robijašima govori iznutra, iz njihovog iskustva, dok se u drugoj pesmi jeretici posmatraju spolja, gotovo s carskog trona, njihovo lično iskustvo ostaje nam nepoznato, njihov glas ne čujemo; oni su nemi, iako se pesnikinja formalno zalaže za njihova prava i prepričava nam ono što oni navodno govore. Čitalac tom glasu ne može da pokloni poverenje, jer u njemu čuje prizvuk glasova s carskog dvora.

T. M.