Naslov pesme Juče i danas, kad znamo da je objavljena 1921. godine, može se tumačiti najmanje dvostruko. Prva vremenska odrednica može se odnositi na prošlost Prvog svetskog rata, dok je današnjica posleratno vreme u kojem je pesma napisana. Moguće je i šire tumačenje oba pojma: jučerašnjica obuhvata celokupnu evropsku prošlost, dok je sadašnjica vreme u kojem je moguća masovna klanica Prvog svetskog rata, kao i mirnodopsko vreme u kojem ratne traume nisu zalečene. Na utemeljenost drugog tumačenja ukazuje mnoštvo referenci iz evropske kulture, pesma se otvara kontrapunktom između sirena kao mitoloških bića iz Homerove Odiseje i savremenih sirena koje oglašavaju vazdušnu opasnost. Dok negdašnje sirene iz grčkog epa pripadaju unutrašnjoj realnosti, kao plod stvaralačke pesničke mašte, današnje sirene su očigledno materijalne, otuda i pesnikova konstatacija u prvom stihu da su se sirene piskutavo zakikotale „izvan nas“, dakle u realnom spoljašnjem svetu. Rastko ne donosi doslovnu verziju iz Odiseje, već je slobodno prerađuje, u skladu sa avangardnom[1] poetikom. Kod Homera Odisej plovi pored sirena, privezan za jarbol, kako bi mogao da čuje njihovu pesmu, a da ne usmeri lađu ka stenovitom ostrvu sirena i sigurnoj smrti u brodolomu. Kod Petrovića se mitska priča o opasnosti pretvara u idiličnu sliku u kojoj Odisej ne samo da uspeva da dođe do sirena već ih i ljubi, njegovi poljupci se mešaju sa večernjom kišom, ali i sa sokom od pomorandži koji se tu javlja kao asocijacija na Grčku. Petrović je nakon prelaska Albanije proveo neko vreme na Krfu, zajedno sa srpskom vojskom, pa bi sok od pomorandži mogao da bude simbol ozdravljenja i izbavljenja od smrti. Danas je to nešto uobičajeno, gotovo banalno, u ono vreme je takav sok bio egzotika.

Između prošlosti i sadašnjosti otvorila se provalija, stari svet je mrtav: „Sva jе mitologija umrla bila zauvek“, da bi „otpočeo novi neki razdruzgani život“ sačinjen od surovih ratnih scena, pucnjave topova, eksplozija, vatre, dinamita, avijatičara koji bombarduju gradove, osakaćenih tela i sveprisutne smrti. Mitologija je mrtva, pa je „Tako otpočeo novi neki razdruzgani život“ u kojem vojnici u crvenom automobilu jure kroz noć. Crvena boja asocira na krv od života koji je razdruzgan, odnosno razdrobljen i razmrskan, pesnik nagoveštava slike razaranja i uništenja ljudskih tela, koje potom slede. Vojnici koji se u automobilu voze stojećki (po čemu bi se moglo zaključiti da je reč o kabrioletu) nekoliko stihova kasnije postaju „sokolari razdraženi“. Pesnik se i ovde služi tehnikom nagoveštaja, sokolarstvo je mirnodopska disciplina, lov na divljač pomoću sokolova i drugih dresiranih ptica grabljivica. U Rastkovoj pesmi sokolari su razdraženi jer baraža, artiljerija gađa u nebo i sprečava ulazak ptica, dakle lov. Umesto nevidljivih ptica pojavljuju se avioni, ne lete više sokolovi koji love zečeve, fazane ili patke, već mašine koje bombama love ljude.

Scena sa avionima dolazi neposredno nakon kratkog dijaloga: „Da li se sećaš? / Kad se setim, moje je sećanje onda jаčе od svesti.“ To bi se moglo protumačiti i kao pesnikov unutrašnji monolog, ali i kao razgovor sa još nekim svedokom ratnih događaja koji se priseća prošlosti. Sećanje o prošlosti postaje jače od svesti o sadašnjosti iz 1921. godine, ratne uspomene prekrivaju mirnodopsku stvarnost, pesnik u jednom stihu dočarava svoje unutrašnje stanje iz kojeg pesma zapravo i nastaje, iz kontrasta prošlog i sadašnjeg, starog i novog.

Pesnik slikе razaranja iz svog vremena preklapa sa slikama iz tradicije evropskog slikarstva kako bi istakao kontrast između dve epohe, između doba renesanse i humanizma kada je vera u čoveka i njegove stvaralačke sposobnosti bila neupitna i savremenog doba kada je vera u čoveka izgubljena za pesnika, jer je u svetskom ratu video kakva sve zverstva čovek može da učini čoveku. Tako Magdalena ne umače bosu nogu u vodu za kupanje kao na Đotovoj slici Marija Magdalena razgovara sa anđelima, već u „oblake naše fosforne“, a oblaci su postali takvi usled eksplozija minobacačke municije s belim fosforom, korišćene tokom Prvog svetskog rata. Pesnik Magdalenu poredi sa Suzanom sa Rembrantove slike Suzana i starci, na kojoj je prikazan scena kupanja, a Magdalena konstatuje „Kupatilo još nije dovoljno mlako!“, oblaci još nisu dovoljno zagrejani, potrebno je još eksplozija i pucnjave da bi mitska ličnost mogla u njima da se okupa. Novozavetna Marija Magdalena i starozavetna Suzana izabrane su kao simboli vrline. Magdalena je bila Hristova učenica koja je prisustvovala i njegovoj smrti na Golgoti, a Suzana je radije izabrala smrt nego da bude obeščašćena, ali je ipak ostala živa jer ju je izbavio prorok Danilo. Pesma je izgrađena na načelu kontrasta, pa je taj princip primenjen i u izboru biblijskih junakinja.

Ironija i crni humor kojima se Rastko Petrović služi u ovoj slici karakteristični su za celu pesmu, da bi verno predstavio drastičnu realnost razaranja, morao je da pribegne drastičnim sredstvima. Taj postupak je vidljiv u još jednom referisanju na tradiciju evropske kulture, u drugoj strofi koja počinje dijalogom: „Ko ide? / Novo vreme. / Šta nosi? / Ruke bez prstiju.” Nakon dijaloga pesnik razvija sliku osakaćenih ruku, u ironičnom obrtu: „Jest, patrljice same, аli violinu zadobismo. / Нoćеmo dа obnovimo vrlo melodične koncerte / Talijanskih anđela iz petnaestog veka”. Prizor anđela koji sviraju violine takođe dolazi iz likovne umetnosti, u religioznom slikarstvu anđeli su često prikazivani sa muzičkim instrumentima, na primer na slici Anđeo s violinom italijanskog slikara Tadea di Bartola iz 1408. godine. Obnavljanje anđeoskih koncerata iz XV veka ispostavlja se kao nemoguća misija, jer su ruke koje treba da sviraju na violinama – bez prstiju, nemoguće je uspostaviti kontinuitet sa prošlošću, sa klasičnom umetnošću kakva je nekada stvarana, između juče i danas otvorio se neprelazni jaz. XV vek nije izabran slučajno, to je doba renesanse i procvata humanizma koji je veličao čoveka, pesnik predstavlja svoje doba kao kontrapunkt toj epohi, sugerišući kroz niz slika da se integralna i veličanstvena predstava čoveka promenila i preobrazila u osakaćenu individuu. Harmonične scene iz renesansnog slikarstva Petrović kolažira slikama ratnih razaranja, stvarajući utisak da je svaki sklad zauvek izgubljen.

Rastko Petrović bio je pesnik avangarde, pokreta koji je odbacivao tradiciju. Radikalan odnos prema prošlosti, prema remek-delima književnosti i slikarstva, nastao je kao posledica Prvog svetskog rata, globalnog sukoba kakav do tada nije viđen u istoriji. Iskustvo besmislenog rata kroz koji su pisci prošli kao mladići (Miloš Crnjanski, Miroslav Krleža, Stanislav Vinaver, Dragiša Vasić, Dušan Vasiljev, Rade Drainac i drugi) navelo ih je da se zapitaju kakva je to civilizacija u kojoj je takva masovna klanica uopšte moguća, te da li je evropska kultura na neki način odgovorna za rat. Avangardni stav vidljiv je i u ovoj Rastkovoj pesmi u kojoj svaka reminescencija na dela evropske umetnosti, svaki pokušaj da se prošlost aktuelizuje završava u neskladu i apsurdu.

Ironija i crni humor su glavna sredstva kojima pesnik dočarava realnost ratnog doba, preuzimajući poziciju vojnika, avijatičara i artiljeraca, čak ih i bodreći u njihovim rušilačkim akcijama. Tako baraža gađa nebo „da bi sprečila ulazak pticama“, artiljerci topovskim „dimom gone komarce“, a velike vojske ne ratuju, već se igraju tenisa na razmaku od 100 kilometara i to u noći koja je „užasno smešna“. U tom oksimoronu krije se pesnički postupak spajanja nespojivog u novu celinu: harmonije i razaranja, stradanja i humora, smrti i smeha. Lirski subjekt se poistovećuje sa učesnicima rata i služeći se hiperbolom dovodi njihovu ratničku logiku do apsurda: „Šta mari! Sad ćеmo spustiti dve-tri granate / Da vidimo kako to izgleda kad noge lete, i glave“. Artiljerce poredi sa pušačima, a punjenje topova sa punjenjem lule, umesto duvana tu je barut, odatle sledi crnohumorno pitanje: „Ko kаžе dа pušenjе škodi mladosti?“

Od takvog duvana i pušenja grudi postaju eksplozivne, a kad pušač izdahne dim ugledaće u njemu „plameni poljubac“, što je metafora za eksploziju granate. Otuda još jedno crnohumorno pitanje: „I dokle ćеmo se odbaciti polazeći u raj?“ Do neba ili ipak ne tako daleko? Polazak u raj je konkretizovan, bukvalno shvaćen, ne putuje duša u raj kao u mitologiji koja je „umrla bila zauvek“, već telo odbačeno uvis eksplozijom, samo je pitanje dokle će stići u svom letu. A i sudbina duše je stavljena pod znak pitanja: Kako će duša završiti u raju ako je činila zlo i ubijala druge ljude, s obzirom na to da Božja zapovest glasi: „Ne ubij!“ Pesnik insistira na postupku spajanja nespojivog, pa sve biva predstavljeno kao užasno i smešno u isti mah, oksimoronski. Tako u stihu „U krugu eksploziva aeroplani igraju igru proleća“, slika akcije aviona bombardera kao nekakvu bezazlenu igru proleća u kojoj cvetaju detonacije. Rastko je bio veliki poštovalac poezije Gijoma Apolinera, posvetio mu je jednu pesmu, a ovde je vidljiv uticaj Apolinerove pesme „Dopisnica“ koja na sličan način govori o ratu. U toj pesmi Apoliner poredi zaslepljujuću salvu sa buketom što se rasprskava – još nije procvetala, a već vene.

Slika obnovljenih melodičnih koncerata talijanskih anđela koji sviraju violine osakaćenim šakama širi se i razvija u idiličnu, pastoralnu viziju u kojoj muškarci i žene idu po beskrajnim poljima, za volovskim ralima, u šarenoj odeći, samo što su to „ljudi bez jedne noge i žene bez pola glave“. Slika je izrazito groteskna, jer su „žene bez pola glave“ zapravo mrtve, pa ne mogu da lutaju poljima, pesnik se služi hiperbolom kako bi doterao do apsurda ideju o mirnoj obnovi života nakon ratnih stradanja. Od ideala lepote iz renesansnog slikarstva – Magdalene i Suzane – stigli smo do žena bez pola glave. Danas bismo umesto „ljudi“ pisali „muškarci“, jer ovako proizlazi da žene nisu ljudi, što bi se moglo smatrati seksističkim, samo što ne možemo današnja merila primenjivati na doba od pre sto i više godina, tada to nije čitano kao diskriminacija, niti je to bila pesnikova namera.

Petrović se služi ekspresionističkim postupkom isticanjem jarkih, naglašenih boja: „U zelenkastim odеćаma, u crvenkastim čаkširаmа, / Za plavkastim ralima, za šarenim volovima рo / Beskrajnim poljima.“ Međutim, i taj postupak kod njega dobija humornu notu unošenjem alogičnosti: ako muškarci i žene već nose zelenkastu odeću, otkud im crvene pantalone? Humorni efekat se postiže i preterivanjem, nagomilavanjem epiteta, uz svaku od pet imenica umetnut je po jedan pridev, što doprinosi sveukupnom grotesknom utisku.

U još jednom ironijskom obrtu pesnik najavljuje novo doba, rugajući se ideji obnove života na zgarištu, kao da se ništa nije dogodilo: „Jedan ćе novi život početi jednim novim baletom oštećenih snaga!“ Baletom u kojem učestvuju obogaljeni i mrtvi, kao na nekom plesu mrtvaca iz srednjeg veka. „Lepše ćе biti sada kad zaigramo ćopavi, / No ranije kad ni igrati nismo se sećali“, pesnik pojačava radikalnost prethodne slike dodatnom ironijom.

Petrović okončava pesmu ironičnom nadom da će posle rata život izgledati idilično kao na poljoprivrednim kalendarima, ponavljanjem dijaloga o novom vremenu koje nosi ruke bez prstiju, te naizgled pastoralnom najavom obnove proletnjih kermesa (zabava na otvorenom) na livadama, gde će se umesto ulaznica davati lepršavi osmesi kao dobrovoljni prilozi, a izgubljene suknje vraćati na kasama. Pesnik se služi postupkom ponavljanja i variranja, pa opet ispisuje isti dijalog, sa jednom izmenom: „Ko ide? / Novo vreme. / Šta nosi? / Ruke bez prstiju. / Jest, patrljice sаmе, ali srpove ubave zadobismo.“ Ubavi srpovi su došli na mesto violina, umesto ironične namere da se obnove melodični koncerti, sada je reč o nameri da se obnovi vreme kermesa proletnjih, sve drugo je isto. Pesnik ponavljanjem naglašava i podvlači ono što mu je važno: dolazak novog vremena koje je donelo ruke bez prstiju kao svoje osnovno obeležje. Te osakaćene ruke jasna su slika tragične nemoći da se obnove rituali pređašnjeg života.

Rastko Petrović je pesmu Juče i danas napisao 1921. godine, po povratku u Beograd iz Pariza, gde je dospeo nakon što je kao sedamnaestogodišnjak prešao Albaniju sa srpskom vojskom. Pesmom je iskazao radikalan antiratni stav, vidljiv u grubim, ironičnim opisima ratnih strahota koje predstavlja prividno lakim, ležernim tonom, ali i u kontrastu između „juče i danas“, između renesansne epohe i XX stoleća, između umetnosti i rata, između stvaranja i razaranja. Rat kao prekid, rez koji onemogućava uspostavljanje kontinuiteta sa prošlošću, obnavljanje starog života i njegovih umetničkih oblika, možda je i ključna poruka ove pesme. Jer je brdo od nekoliko miliona leševa prilično ozbiljna međa na granici dveju epoha, kako reče Miloš Crnjanski u eseju o pesničkoj zbirci Otkrovenje Rastka Petrovića.

T. M.