Ishodi
Marina Cvetajeva / Pismo kćerci Olge Černove-Kolbasine
Rada ishodi
TRIJADA +
Čitanje
Govorenje
Ključne riječi i sintagme

autopoetika / patrijarhat / pismo / umetnost / život

Zašto ovaj sadržaj?

Tekst je kratak, jezgrovit, efektan i predstavlja najkraću moguću autopoetiku Marine Cvetajeve, kao i apologiju umetnosti. Pesnikinja u radikalnoj, zaoštrenoj formi iznosi argumente zašto su književnost i umetnost nastale i zašto su neophodne. Tekst može da bude zanimljiv srednjoškolcima jer se radi o pismu koje je velika ruska pesnikinja pisala njihovoj vršnjakinji pre skoro čitavog stoleća, što može da otvori raspravu koliko su takva shvatanja života i umetnosti bliska njihovim današnjim stavovima.


Uzrast – prijedlog: 1. razred srednje škole

Interpretacija

Pismo Marine Cvetajeve upućeno je Arijadni Černov, ćerki njene prijateljice Olge. Cvetajeva je porodicu Černov upoznala u Smihovu, predgrađu Praga, kada je 1923. godine otišla iz Rusije u emigraciju. Iznajmili su stanove u istoj zgradi, tu su se sreli i sprijateljili. Olga Černov-Kolbasina bila je spisateljica, saradnica emigrantskog časopisa Volja Rusije za koji je pisala i Cvetajeva. Sledeće godine porodica Černov se preselila u Pariz i tada je počela njihova prepiska. U to vreme Cvetajeva je živela u selu Všenori u okolini Praga.

Pismo Arijadni, Adi, koja je u aprilu 1925. imala 16 godina, Cvetajeva započinje pohvalom adresatki kao najdarovitijoj i najpametnijoj šiparici koju je upoznala u životu, ali odmah potom sledi gorko upozorenje da talenti kojima je obdarena mogu da joj donesu nevolje. Cvetajeva obdarenost i inteligenciju naziva lošim darovima, naglašavajući da su posebno loši za žensku decu. Pismo je nastalo u doba kada su patrijarhalne norme i dalje bile na snazi, žene su bile daleko od ravnopravnosti s muškarcima, nisu imale mnogo prilika da se obrazuju, retko su studirale, a još ređe zauzimale važne pozicije u društvu. Cvetajeva govori i iz sopstvenog iskustva, talenat ženu ne oslobađa drugih obaveza, pogotovo kućnih poslova, brige o deci i porodici. U jednom pismu Rilkeu piše: „Uvek štednjak, metla, novac (nedostatak novca)… Ne čistiti kuću više – eto, tako se naziva moje carstvo nebesko.“

U društvu gde su žene potčinjene ne gleda se sa odobravanjem na talentovane i pametne devojke koje se izdvajaju iz svoje sredine. Darovitost i um nisu samo blagoslov, već i prokletstvo, jer se njima ne sme i ne može trgovati. Cvetajeva upozorava svoju mladu prijateljicu da jedino što nije na prodaju jeste duša, i da ništa ne pomaže ni ako podlegnemo iskušenju i pokušamo da trgujemo tom robom. Niko je neće uzeti, jer se duša, talenat i um zapravo i ne mogu kupiti, a i nemoguće je osloboditi se sopstvene duše, onoga što je najličnije, nemoguće je pobeći od sebe i biti neko drugi. Zato Cvetajeva piše da se duša koju ironično zove „prodajna stvar“ – vraća prodavcu, kao što se pas vraća vlasniku. Pesnikinja nalazi poređenje u grubom, materijalnom svetu, duša je kao „portret cara na sovjetskoj smoljenskoj pijaci“ – dragocenost koja se ne prodaje čak ni u najvećoj nuždi. Smoljenska pijaca se nalazi u Moskvi, tu su tokom ruske revolucije, između 1917. i 1920. godine, osiromašeni, razbaštinjeni aristokrati rasprodavali svoj nakit i druge dragocenosti kako bi kupili hranu i ogrev.

Motiv prodaje duše, pameti i talenta bio je aktuelan u vreme nastanka pisma, nije Cvetajeva slučajno za njim posegla. U Sovjetskom Savezu je partija već započela disciplinovanje pisaca i umetnika, prisiljavajući ih da pišu u skladu sa partijskom linijom i da se povinuju vladajućoj ideologiji. Prodaja sopstvenog talenta postala je jedini način da pisci uopšte objavljuju svoja dela, a i da prežive, jer su bili podvrgnuti zabranama, cenzuri i progonu. Većina pisaca i umetnika koja je ostala dosledna sebi narednih godina bila je uhapšena, osuđena, i poslata u logore, gde su mnogi okončali svoj život, a neki su odmah bili streljani (na primer, stradali su Osip Mandeljštam, Danil Harms, Isak Babelj, Boris Piljnjak). Cvetajeva je izbegla takvu sudbinu emigriravši u Evropu, njena buntovna priroda nije mogla da podnese bilo kakvu cenzuru.

Drugi deo pisma započinje kratkom profesionalnom orijentacijom, autorka predviđa životni put svoje prijateljice koji neminovno mora biti u umetnosti. Za Cvetajevu se takvo opredeljenje darovite i pametne devojke toliko podrazumeva da to potcrtava jednom rečju – „naravno“ – potpuno uverena da nikakve alternative ne postoje. U ostatku pisma pesnikinja ukratko obrazlaže ključni stav koji glasi „drugih puteva nema“, izlažući svoj pogled na umetnost i književnost, i njihov odnos sa životom. Pismo nije pisano sa namerom da bude objavljeno, namenjeno je jednoj osobi, mladoj prijateljici koja tek treba da stupi u život, a Cvetajeva joj daje savet, kao starija, odrasla osoba, na osnovu sopstvenog iskustva, jer je u Arijadni prepoznala nešto blisko i slično sebi. Obraća joj se ličnim, intimnim, privatnim tonom, primerenom prepisci, pa izlaže autopoetiku u kratkim crtama, bez opširnih eksplikacija kakve bi zahtevao esej.

Cvetajeva svoju poetiku zasniva na opoziciji život – umetnost. Život je sinonim za sputanost, skučenost, nedostatak mogućnosti, ropstvo, a umetnost je sušta suprotnost – prostor slobode, imaginacije i kreativnosti. Njeno shvatanje života nije bazirano na konkretnim istorijskim, društvenim, političkim okolnostima, Cvetajeva ima zamerke na sam poredak postojanja, na uslove u kojima je ljudsko biće prinuđeno da živi. Život je nužno ograničen, sapet datostima i mogućnostima postojanja koje nisu bezmerne. Nemoguće je umnožiti se i biti istovremeno na više mesta. Nemoguće je istvoremeno voleti više muškaraca, čak ni kad bi bilo moguće sresti istovremeno tri velika romantičarska pesnika koje Cvetajeva navodi. Nemoguće je voditi nekoliko paralelnih života, prinuđeni smo da živimo jedan jedini, a čak ni taj jedan nije plod našeg slobodnog izbora, nego „ponajčešće onaj koji niste sami odabrali, onaj koji je slučaj odredio“.

I ovde progovara lično iskustvo Cvetajeve koja ni u snu nije sanjala da će se zateći u emigraciji, da će živeti u oskudici, daleko od književnog života i čitalačke publike. Njen otac Ivan Cvetajev, sin siromašnog sveštenika, uzdigao se obrazovanjem i radom, i postao profesor na Moskovskom univerzitetu, direktor muzeja Rumjancev i osnivač Puškinovog muzeja likovnih umetnosti. Cvetajeva je odrasla u komforu, školovala se u Švajcarskoj i Francuskoj, rano je počela da piše i objavljuje poeziju, naišla je na dobar prijem kritike i čitalaca, da bi se sve radikalno promenilo sa revolucijom. Njen muž Sergej Efron završio je na frontu, nije imala godinama vesti o njemu, ostala je u Moskvi da se sama brine o dve ćerke, u nemaštini jer joj je imovina bila nacionalizovana. Mlađa ćerka Irina imala je tri godine kad je umrla od gladi, na kraju se muž vratio iz rata, pa su zajedno sa starijom ćerkom Arijadnom napustili domovinu. U emigraciji je takođe odbila da se povinuje vladajućem mišljenju i ukusu, iako ju je to skupo koštalo, ali – kao što sama kaže u ovom pismu – „za sve ono što ne prodaješ platićeš (patićeš!)“.

Ali, čak i da je živela životom koji je sama odabrala i koji nije odredio slučaj, i takav život bi bio suštinski manjkav, ograničen i nedovoljan – jer je samo jedan. Zato Cvetajeva tri puta naglašava da se u životu ne može ništa, pišući ovu reč razdvojeno na slogove, kao da skandira: ni-šta, a potom je ponavlja još dva puta, na nemačkom i francuskom jeziku. Negacija života je priprema za apologiju umetnosti i stvaranja, umetnost postoji upravo zbog toga što je život ograničen i nedovoljan. Umetnost nastaje iz te nedovoljnosti, manjka, nesavršenosti života, kao pandan snu u kojem je sve moguće. Ostvarenje želje je nemoguće u životu, u onome što nazivamo stvarnošću, usled fizičkih zakona i društvenih ograničenja, ali zato postoji i drugi život – u umetnosti, „moj život onakav kakvim ga ja želim“.

Život u umetnosti nije anarhija i haos, iako podrazumeva oglušavanje o standardne zakone, već je podređen višim zakonima, onima koje otkriva u stvaralačkom procesu. Cvetajeva apologiju umetnosti okončava pribegavanjem religijskim pojmovima, umetnost je zapravo raj na zemlji: njen stvaralački život je pandan slici koju vernici imaju o zagrobnom životu na nebesima. U pohvali umetnosti ne može se otići dalje od toga. I zato Cvetajeva još jednom ponavlja frazu od koje je krenula, kao refren: „I drugih puteva nema“. Umetnost nije kompenzacija za životne neuspehe, nije uteha za nesavršenosti i nedovoljnosti života, već jedini način da ljudsko biće ispuni svoju svrhu, da prevaziđe neminovna ograničenja postojanja.

Arijadna Černov delimično je prihvatila savete Marine Cvetajeve. Pisala je književnu kritiku, prozu i memoare u kojima je jedan deo posvećen sećanju na prijateljstvo sa Cvetajevom. Nije ostavila dublji trag u istoriji ruske književnosti, ali se bar okušala na putu koji joj je predviđala starija prijateljica.

Jedan stvar u tekstu ostaje nerešena: „kuda moj monah nije ni otputovao“. U originalu nema prisvojne zamenice, stoji samo: „kuda monah nije otputovao“. U jednom ranijem pismu Olgi, iz januara 1925. godine, Cvetajeva uzgred pominje da je Rozdeviča i njegovu verenicu sreo – monah, a posle piše kako monah sad živi u pansionu Beranek (u Pragu), troši ogromne pare, mogao bi da joj da 10.000, to za njega nije ništa, ali eto – nema mašte :)

Najverovatnije je reč o nekom njihovom zajedničkom poznaniku iz emigracije, očigledno imućnom. U sabranim delima nema ništa u komentarima o njemu, stoga verujem da nije bio neko od poznatih teologa.

 

T. M.