grafiti / komunikacija / ljubav / pobuna / policijska država / pripovedanje u drugom licu / ulična umetnost / umetnost / univerzalnost
Priča Grafiti je dobar primer angažovane književnosti koja nije pamfletistička ili parolaška. Iako govori o represivnom režimu, političkom nasilju i policijskoj brutalnosti, pisac to čini iz iskošene, pomerene perspektive. Priča apostrofira pitanje uloge umetnosti kao čina pobune protiv nedemokratskih političkih sistema, kao i pitanje šta umetničko delo čini angažovanim. Kortasar pokazuje da umetnost ne mora nužno imati politički ili ideološki sadržaj da bi bila subverzivna u odnosu na dominantni poredak. Priča može da bude zanimljiva i vrlo poučna za učenike i učenice okružene grafitima sa nasilnim, huškačkim, nacionalističkim sadržajima koji reprodukuju zvaničnu režimsku ideologiju.
Priča Grafiti prvi put je objavljena 1978. godine kao deo kataloga za izložbu Antonija Tapijesa u galeriji Maeght u Barseloni. Kortasar i Tapijes bili su bliski prijatelji, spajao ih je i kritički odnos prema režimima u njihovim otadžbinama – Argentini i Španiji. Tapijesovi radovi pripadaju uglavnom apstraktnom slikarstvu, baš kao i grafiti junaka Kortasarove priče. Sve to objašnjava zašto je pisac baš Tapijesu posvetio ovu priču.
Priča govori o dvoje umetnika, crtača uličnih grafita, u neimenovanom gradu i neimenovanoj zemlji u kojoj je crtanje grafita po zidovima zabranjeno zakonom. Iako pripovedanje obiluje realističkim detaljima, pisac se dobro čuvao da nam ne pruži ništa previše lokalno, po čemu bismo mogli da prepoznamo deo sveta u kom se radnja odvija. Tim postupkom autor sugeriše univerzalnost priče – ona se mogla dogoditi u bilo kom gradu bilo koje države gde vlada represivni, nedemokratski režim. Na osnovu podataka iz Kortasarove biografije mogli bismo zaključiti da je reč o Argentini i piščevom rodnom Buenos Airesu, ili o nekoj drugoj južnoameričkoj zemlji pod vojnom huntom, ali to je samo naša pretpostavka koja se temelji na vanknjiževnim faktima.
Sve što se događa u priči vidimo iz perspektive anonimnog pripovedača o kojem takođe ne znamo ništa. Možda je u pitanju sam pisac, sveznajući pripovedač, možda je pripovedač jedan od junaka priče, možda je samo posmatrač događaja, poznanik glavnih junaka. Tek na kraju priče, u poslednje četiri rečenice, saznajemo da je reč o ženi, pripovedačici, i otkrivamo njen identitet u iznenadnom obrtu koji baca drugačije, novo svetlo na celokupan tok priče.
Priča detaljno govori o aktivnostima muškarca, crtača grafita, uličnog umetnika koji prkosi zabrani crtanja po zidovima, ne obazire se na policijski čas i vešto izbegava opasnosti kako bi slikao kredama u boji širom grada. Pripovedanje se ne odvija u trećem licu, već je dato kroz obraćanje pripovedačice glavnom junaku, u drugom licu jednine. Takvim postupkom pripovedanje dobija prisniji, intimniji ton, kao da čitamo pismo koje pripovedačica piše crtaču grafita čiji život, osećanja, doživljaje poznaje do tančina. Takođe, čitalac/čitateljka ima utisak da se pripovedačica obraća upravo njemu/njoj, pozivajući ga/je u svoj svet i ohrabrujući ga/je da sledi junake i junakinje koji se bune protiv represivnog poretka.
Crtanje grafita nije počelo kao čin političke pobune, već kao igra nastala iz dosade. Tri puta se pominje glagol zabavljati se: junaka je naprosto zabavljalo da crta kredama u boji, zabavljalo ga je da savlađuje strah od represije i zabrana. Glagol se treći put pojavljuje kad dolazi do razvoja događaja u priči. U početku su umetnikovi crteži jedino što se može videti na zidovima, ali u jednom trenutku on pored svog ugleda i tuđi crtež – još neko se “usudio da se zabavlja poigravajući se zatvorom ili nečim gorim”. Umetnik je ubeđen da je grafit nacrtala žena, na osnovu osobina koje rad sadrži. Bezazlena igra koja se pominje na početku priče sada postaje mnogo opasnija – crtanje grafita je poigravanje sa sopstvenim životom, rizikovanje da umetnici budu uhapšeni ili mučeni u zatvoru.
Sadržaj crteža koje umetnik slika kredama u boji nije politički, to su uglavnom apstraktni oblici, krugovi, trouglovi, mrlje nalik na hrastovo lišće. Međutim, pošto je režim zabranio bilo kakvo crtanje po zidovima, čak i apstraktna umetnost postaje subverzivna i opasna po represivni poredak, a crtanje čistih formi postaje čin pobune. Samo jednom je crtač napisao poruku koja glasi „I mene boli“ koja je po hitnom postupku izbrisana sa zida. Umesto radnika gradske čistoće koji inače brišu grafite, ovog puta je to učinila policija, čime se potcrtava represivni karakter režima koji vlada u gradu. Čak i takvu, naizgled bezazlenu poruku o tome kako se jedan građanin oseća režim doživljava kao pretnju, jer bi poruka mogla da znači: I mene boli… nesloboda, zabrana, nasilje.
Od trenutka u kom umetnica ulazi u priču, počinje dijalog između dvoje crtača grafita koji se odvija preko likovnog izraza, bez reči. Njih dvoje se ne poznaju, ne znaju ništa jedno o drugom, ali u crtaču se budi radoznalost koja polako prelazi u naklonost i nagoveštaj ljubavi. On neprestano obilazi svoje crteže, čekajući njen odgovor, remeti svoj uobičajeni životni ritam, izlazi svaki čas s posla, dovodi sebe u opasnost, strahujući istovremeno i za njenu bezbednost. Crtač u samoći razgovara sa odsutnom umetnicom, zamišlja njen izgled, da je crnokosa i ćutljiva, u njemu se rađa ljubav prema ovoj nepoznatoj ženi koja mu postaje bliska jer je to jedina osoba koja se usudila da prekrši zabranu, da se oslobodi straha. Spaja ih jedno novo osećanje koje razbija tešku atmosferu prisile i neslobode, u tih nekoliko sati koliko crteži uspevaju da opstanu pre nego što dođe kamion gradske čistoće, za umetnike „se otvarao nekakav čistiji prostor u kojem kao da je bilo mesta za nadu“.
Pripovedačica gradacijski gradi napetost, raste opasnost da crtači budu otkriveni, ali raste i mogućnost njihovog susreta, umetnica preuzima inicijativu u nemom dijalogu i crta autonomni crtež koji nije odgovor na već postojeći junakov grafit, on naravno uzvraća svojim crtežom. Tu stižemo do kulminacije u radnji, crtež ostaje na vratima garaže mnogo duže nego inače, jer je represivni aparat angažovan na drugoj strani, desio se nekakav atentat na pijaci, što im je poremetilo svakodnevnu rutinu. Crtač očekuje da se umetnica pojavi kako bi videla njegov odgovor, pa se neprestano vrzma oko crteža, sedi u obližnjoj kafani ili kupuje sitnice po radnjama kako ne bi delovao sumnjivo.
Pisac nam sve vreme sugeriše da će se crtači grafita sresti, ali umesto očekivanog susreta dolazi do hapšenja umetnice, a junak uspeva da vidi samo njenu crnu kosu koju vuku ruke policajaca, da vidi komešanje, tučnjavu i da čuje njene krike dok je odvode. Izjedan osećanjem krivice, crtač ima obilje vremena da zamišlja šta joj se sve moglo dogoditi u zatvoru, jer se već dugo pričalo o zlosrećnoj sudbini uhapšenika, da utapa tugu u alkoholu i da okrene leđa represivnoj stvarnosti u kojoj živi, da odustane od crtanja. Apstinencija od crtanja trajala je mesec dana, crtač je obilazio mesta na kojima su njih dvoje vodili svoj vizuelni dijalog, zidovi su sada bili potpuno čisti, niko drugi se nije usudio da nešto nacrta. Na kraju je uspeo da izađe iz začaranog kruga tuge i nemoći, pa je izrazio ono što oseća na mestu njenog poslednjeg crteža, tamo je „ispunio daske zelenim krikom, crvenim plamenom priznanja i ljubavi, uokvirio svoj crtež jajolikim oblikom koji je bio i tvoja usta, i njena, kao i nada”.
Nije to bio samo izraz njegovih osećanja, već i poruka upućena njoj, uhapšenoj, odsutnoj, lišenoj mogućnosti da mu odgovori. Utoliko je bilo veće njegovo iznenađenje kad se vratio da obiđe svoj crtež koji je ponovo potrajao duže, jer je došlo do nemira u predgrađu, i ugledao malecki crtež pored svog. Prišao mu je sa mešavinom nade i straha, a kada je razaznao oblike, sledio se od užasa, video je „jajasti narandžast oblik i ljubičaste mrlje iz kojih kao da je iskočilo lice u modricama, s okom koje visi, ustima razbijenim udarcem pesnice“. To je bio njen crtež, njen jezivi autoportret, njena priča o tome šta joj se dogodilo u zatvoru.
U sledećoj rečenici otkrivamo identitet pripovedačice i dolazi do obrta u priči: „Znam, znam, ali šta sam drugo mogla da ti nacrtam?“ Pripovedačica je zapravo junakinja priče, crtačica grafita koja poslednjim crtežom kaže zbogom umetniku i ujedno ga poziva i ohrabruje da nastavi sa crtanjem. Do susreta nikada neće doći, jer je ona uništena mučenjem u ćeliji, i fizički i psihički, i vraća se u „skrovište u kojem više nema nikakvog ogledala“, jer ne može da gleda svoje unakaženo lice, zato se sklanja u nekakvu šupljinu, „u najdublju tamu“, gde će se prepustiti sećanjima: „sećam se tolikih stvari i ponekad, baš kao što sam zamišljala tvoj život, zamišljam kako praviš nove crteže, kako izlaziš noću da opet praviš crteže“.
Otkrivanje identiteta pripovedačice menja i čitaočev pogled na čitavu priču. Mislili smo da čitamo priču o crtaču grafita, njegovom životu, doživljajima i osećanjima, da je sve što smo pročitali pouzdano i stvarno, dok je crtačica ostala u senci, obavijena tajnom, o njoj nismo znali gotovo ništa. Pokazalo se da je perspektiva posve obrnuta: umetnica je zapravo sve vreme pisala o tome kako zamišlja umetnika, o njoj znamo mnogo toga, a o njemu vrlo malo. Doduše, u prvoj rečenici priče, čitaocu i čitateljki je dat jasan signal da se ne radi o objektivnom izveštaju, već o domišljanju: „pretpostavljam da ti se dopalo kada si pronašao još jedan crtež pored svoga“. Pripovedačka veština, uzbudljivost priče, brojni plastični detalji, uverljivo udubljivanje u unutrašnji život junaka učinili su da zaboravimo kako je reč samo o pretpostavkama. Takav utisak nije slučajan, nakon prve rečenice pisac nigde ne pominje pretpostavke, niti bilo kakve probabilizme, već pripoveda sigurno i samouvereno, stvarajući svet u čiju stvarnost nema razloga da posumnjamo.
Međutim, ispostavlja se da taj svet nije satkan od čvrstih fakata, već od mašte umetnice. Mi zapravo samo znamo da je crtač crtao grafite, ali ne znamo pouzdano kakvi su mu motivi, da li je počeo iz dosade, da li se zabavljao, šta je osećao kad je video njene crteže, da li se uopšte u nju zaljubio – ili je sve to bilo samo plod njene mašte. Iznenadni obrt izmiče nam sigurno tlo ispod nogu i navodi da ponovo pročitamo priču, ali sada iz druge, izmenjene perspektive. Kada je pripovedač jedan od junaka priče, ta „perspektiva ‘samopripovijedača’“, kako kaže Rečnik književnih termina, „jedinstvena je, djeluje neposredno i uvjerljivo, ali je ograničena opsegom i karakterom svijesti onog lika koji saopštava zbivanja“[1].
Poenta ipak ne ostaje samo u ambivalenciji, nesigurnosti, nepostojanju jasnih putokaza – što je sve posledica pripovedanja iz perspektive junaka. U policijskoj stvarnosti nema elementarnih uslova za ljubavnu priču između dvoje slobodnih slobodnomislećih ljudi. Nemoguća je iskrena komunikacija: kako znati da ne razgovaraš sa doušnikom? To što se uprkos svemu komunikacija odvija, posredno, preko crteža i uprkos opasnosti, jeste oblik otpora takvoj državi. Otpor je borba za mogućnost ljubavi.
T. M.
Hulio Kortasar (Julio Florencio Cortázar)
Grafiti[1]
Antoniju Tapijesu
Tolike stvari počinju a možda se i završavaju kao igra, pretpostavljam da ti se dopalo kada si pronašao još jedan crtež pored svoga, pripisao si to slučajnosti ili hiru i tek si drugi put shvatio da je to namerno i onda si ga pogledao polako, čak si se kasnije vratio da ga ponovo pogledaš, uz uobičajenu predostrožnost: trenutak kada je ulica sasvim pusta, nema marica na obližnjim ćoškovima, ravnodušno prilaziš i nikada ne gledaš grafite spreda nego sa suprotnog pločnika ili iskosa, pretvarajući se da te zanima obližnji izlog, i odmah odlaziš.
Tvoja igra započela je iz dosade, nije uistinu bila protest protiv stanja stvari u gradu, policijskog časa, preteće zabrane da se lepe plakati ili piše po zidovima. Naprosto te je zabavljalo da crtaš kredama u boji (nije ti se dopadala reč grafiti, koju upotrebljavaju likovni kritičari) i da povremeno dolaziš da ih gledaš pa čak i da, uz malo sreće, prisustvuješ dolasku kamiona gradske čistoće i uzaludnim psovkama radnika dok brišu crteže. Nije ih se ticalo što to nisu politički crteži, zabrana je obuhvatala sve živo, i ako bi se neko dete usudilo da nacrta kuću ili psa, opet bi to izbrisali uz psovke i pretnje. U gradu se više nije sasvim dobro znalo na kojoj je strani zapravo strah; možda te je zato zabavljalo da savlađuješ svoj, i da s vremena na vreme izabereš pogodno mesto i vreme da nacrtaš nešto.
Nikada se nisi izlagao opasnosti jer si umeo dobro da odabereš, i za vreme koje bi proteklo dok ne bi stigli kamioni gradske čistoće za tebe se otvarao nekakav čistiji prostor u kojem kao da je bilo mesta za nadu. Gledajući svoj crtež izdaleka mogao si videti ljude kako bace pogled na njega u prolazu, niko se, naravno, nije zadržavao, ali niko nije ni propuštao da pogleda crtež, ponekad je to bila na brzinu ocrtana apstraktna kompozicija u dve boje, profil ptice ili dve isprepletane figure. Samo si jednom napisao neku rečenicu, crnom kredom: I mene boli. Nije opstala ni dva sata, i toga puta ju je uklonila policija lično. Posle si nastavio samo da crtaš.
Kad se drugi crtež pojavio pored tvog, umalo se nisi uplašio, opasnost je postala dvostruka, neko se, kao i ti, usudio da se zabavlja poigravajući se zatvorom ili nečim gorim, a taj neko je još pritom bio žena. Ti to nisi mogao dokazati, postojalo je nešto drugačije i bolje od neoborivih dokaza: izvestan potez, nekakva sklonost toplim kredama, nekakva aura. Možda si to izmislio kao utehu zato što si bio sam; divio si joj se, strahovao za nju, nadao se da je to jedan jedini put, umalo se nisi izdao kad je ona ponovo nacrtala nešto pored tvog crteža, došlo ti je da se smeješ, da ostaneš tu kao da je policija slepa ili glupa.
Počelo je neko drugačije vreme, smirenije, lepše i opasnije istovremeno. Zanemarujući posao, izlazio si svaki čas u nadi da ćeš je zateći, izabrao si za svoje crteže one ulice kroz koje si mogao proći samo u nekoj brzoj šetnji; vraćao si se u zoru, u sumrak, u tri izjutra. Bilo je to vreme nepodnošljive protivrečnosti, razočarenja kada bi zatekao njen novi crtež pored svog a ulica prazna, ili kad ne bi zatekao ništa a ulica još praznija. Jedne noći video si njen prvi usamljen crtež; načinila ga je crvenim i plavim kredama na vratima neke garaže, iskoristivši teksturu crvotočnih dasaka i glave eksera. Bila je to ona više nego ikada, potez, boje, ali osim toga si osetio da je taj crtež i nekakva molba ili pitanje, način da te pozove. Vratio si se u zoru, pošto su se patrole proredile u svojoj gluvoj drenaži, i na preostalom delu vrata nacrtao si na brzinu pejzaž s jedrima i lukobranima; ako se ne gleda pažljivo, reklo bi se da je to slučajna igra linija, ali ona će znati da posmatra. Te noći si za dlaku umakao paru policajaca, u stanu si pio džin za džinom i razgovarao s njom, rekao si joj sve što ti je došlo na usta kao još jedan zvučni crtež, još jedna luka s jedrima, zamišljao si je crnokosu i ćutljivu, izabrao si za nju usne i grudi, malkice si je voleo.
Skoro odmah zatim palo ti je na pamet da će ona potražiti nekakav odgovor, da će se vratiti svom crtežu kao što si se ti sad vraćao svojim, mada je opasnost bila sve veća i veća posle atentata na pijaci, usudio si se da odeš do garaže, da obiđeš krug oko bloka, da piješ bezbrojna piva u kafani na uglu. Besmisleno bi bilo da ona ne zastane kada bude videla tvoj crtež, svaka od mnogih žena koje su prolazile mogla je biti ona. U svitanje sledećeg dana izabrao si neki sivi zid i nacrtao beli trougao okružen mrljama koje liče na hrastovo lišće; iz iste kafane na uglu mogao si videti taj zid (već su bili očistili vrata garaže i neka patrola se besno stalno iznova vraćala), u predvečerje si se malo udaljio ali samo zato da bi izabrao druge uglove iz kojih ćeš posmatrati, premeštao si se s mesta na mesto, kupujući sitnice po radnjama kako ne bi previše privlačio pažnju. Već je bio mrkli mrak kad si čuo sirenu i reflektori ti zaslepili oči. Pored zida je nastalo nekakvo komešanje, pritrčao si protivno zdravom razumu i samo slučaj ti je išao na ruku kad je neki auto skrenuo iza ugla i zakočio čim je video maricu, on te je zaklonio pa si mogao da gledaš tučnjavu, crnu kosu koju su cimale šake u rukavicama, udarce nogom i krike, nejasan prizor plavih pantalona pre nego što su je ubacili u kola i odveli.
Mnogo kasnije (bilo je grozno drhtati tako, bilo je grozno misliti da se to događa zbog tvog crteža na sivom zidu) pomešao si se s drugim ljudima i uspeo da vidiš obrise plave boje, crtež započet onom narandžastom koja je bila kao njeno ime ili njena usta, ona je bila na tom nezavršenom crtežu koji su policajci zamazali pre nego što su je odveli; ostalo je dovoljno da shvatiš da je na tvoj crtež htela da odgovori drugom figurom, krugom ili možda spiralom, nekim punim i lepim oblikom, nečim što je bilo kao nekakvo da ili uvek ili sada.
Vrlo dobro si znao, imaćeš isuviše vremena da zamišljaš pojedinosti onoga što se dešava u policijskoj stanici; po gradu se polako širio glas o tome, svet je znao za sudbinu zatvorenika, i ako bi ponekad nekoga od njih ponovo videli, više su voleli da ih ne vide i da se i oni, kao i većina, izgube u toj tišini koju niko nije imao hrabrosti da prekine. Sad si znao, te noći džin ti neće pomoći ni u čemu drugom osim u tome da grizeš šake, da izgaziš krede u bojama pre nego što se izgubiš u pijanstvu i plaču.
Da, ali dani su prolazili a više nisi umeo da živiš drugačije. Ponovo si napuštao posao da bi lutao ulicama, krišom posmatrao zidove i vrata po kojima ste ona i ti crtali. Sve čisto, sve besprekorno; ništa, čak ni cvet koji bi nacrtala bezazlenost nekog školarca koji ukrade kredu iz učionice i ne odoli zadovoljstvu da je upotrebi. Ni ti nisi mogao odoleti, i mesec dana kasnije si ustao u cik zore i vratio se u ulicu s garažom. Nije bilo patrole, zidovi su bili savršeno čisti; neka mačka te je oprezno pogledala s vrata kad si izvadio krede i na istom mestu, tamo gde je ona ostavila svoj crtež, ispunio daske zelenim krikom, crvenim plamenom priznanja i ljubavi, uokvirio svoj crtež jajolikim oblikom koji je bio i tvoja usta, i njena, kao i nada. Koraci na uglu naterali su te u baršunast trk, u sklonište iza gomile praznih kutija; neki pijanac prilazio je teturajući se i pevušeći, hteo je da šutne mačku ali je pao potrbuške ispod samog crteža. Udaljio si se polako, već bezbedan, i s prvim zracima sunca zaspao, i spavao onako kako to odavno nisi mogao.
Istog jutra pogledao si izdaleka: još ga nisu obrisali. Vratio si se u podne: bezmalo je neshvatljivo kako je još mogao biti tu. Nemiri u predgrađu (do tebe su doprle vesti o tome) udaljili su gradske patrole od njihove rutine; uveče si ponovo došao da ga vidiš kao što su ga videli i toliki ljudi tokom dana. Čekao si do tri izjutra i tek onda se vratio, ulica je bila pusta i mračna. Izdaleka si otkrio drugi crtež, samo ti si mogao da ga razaznaš onako maleckog sleva i iznad tvoga. Prišao si s nečim što je bila žeđ i užas istovremeno, video si jajasti narandžast oblik i ljubičaste mrlje iz kojih kao da je iskočilo lice u modricama, s okom koje visi, ustima razbijenim udarcem pesnice. Znam, znam, ali šta sam drugo mogla da ti nacrtam? Koja bi poruka sad imala smisla? Na neki način morala sam da ti kažem zbogom i da te istovremeno zamolim da nastaviš. Morala sam nešto da ti ostavim pre nego što se vratim u skrovište u kojem više nema nikakvog ogledala, postoji samo neka šupljina u koju se konačno sklanjam u najdublju tamu, sećam se tolikih stvari i ponekad, baš kao što sam zamišljala tvoj život, zamišljam kako praviš nove crteže, kako izlaziš noću da opet praviš crteže.
Prevela sa španskog Aleksandra Mančić
Pre(ne)poznate riječi:
grafiti – crteži ili poruke na javnim površinama
marica – kolokvijalan izraz za policijsko vozilo, kombi, u kojem se transportuju uhapšenici
lukobran – nasip, bedem od kamena, koji štiti brodove u luci od bure i valova s mora
aura – zračna atmosfera oko nečijeg tela; svetli krug oko glave, nimbus, oreol; u ezoteričnim učenjima: fluidna svetlost koja okružuje ljudsku figuru, vidljiva samo nekim ljudima
drenaža – odvođenje vode sa zemljišta; postupak i uređaj za podzemno odvodnjavanje; u medicini, postupak kojim se s pomoću drena (gumene ili plastične cevi), sonde, katetera, ili pak nameštanjem bolesnika u određeni položaj tela (drenažni položaj) omogućuje što bolje isticanje nakupljenih telesnih tečnosti
[1] Hulio Kortasar: Sabrane priče 1, str. 233-237, prevela sa španskog Aleksandra Mančić (Službeni glasnik, Beograd, 2012)
Hulio Kortasar / Julio Florencio Cortázar (1914 – 1984) je argentinski pisac koji je poslednjih tridesetak godina života proveo u Parizu, gde je emigrirao zbog neslaganja sa režimom Huana Perona. Radio je kao prevodilac za Unesko, pisao poeziju, priče, romane, eseje, putopise, prevodio sa francuskog i engleskog (između ostalog i sabrana dela Edgara Alana Poa). Slovi za jednog od najboljih južnoameričkih pisaca fantastičnih priča. Na naš jezik prevedene su njegove sabrane priče, kao i nekoliko romana. Kortasarov roman Školice preveden je na tridesetak jezika.
Čitanje:
Prepoznaje na koji se predtekst/podtekst odnosi... (posveta, biografija autora)
Određuje značenje teksta služeći se poznavanjem savremenih književnih teorija (i alata).
Otkriva dokaze u tekstu za autorov etički angažman i formuliše svoj odnos prema tome.
Govorenje:
Predstavlja tuđi tekst pažljivo i pošteno, bez previda i krivotvorina, kvalitete i nedostatke. Daje vlastitu ocjenu teksta.
Mediji:
Promoviše različitim medijskim sadržajima vrijedno kulturno stvaralaštvo (grafite i njihove autore/autorice) u svojoj sredini.
Na početku časa profesor/profesorka može da objasni kontekst u kojem je nastala priča, da kaže ponešto o vojnim huntama i represivnim režimima koji su vladali u južnoameričkim državama u drugoj polovini XX veka. Nakon toga sledi tumačenje priče u skladu sa izloženom interpretacijom u okviru koje profesor/profesorka može na primerima iz priče da razjasni ili bar ocrta neke književno-teorijske pojmove kao što su pripovedačka perspektiva, tačka gledišta, dramatizovani i nepouzdani pripovedač. Drugi deo časa može da bude posvećen razgovoru sa učenicima na teme koje pokreće čitanje priče. Šta je angažovana umetnost? Da li svako umetničko delo, nezavisno od sadržaja, može da bude subverzivno po represivni poredak? Kakve grafite učenici i učenice viđaju oko sebe? Šta misle o grafitima koji slave zločince ili pozivaju na rat (Kad se vojska na Kosovo vrati)? Znaju li za neke umetnike koji su bili hapšeni i zlostavljani zbog svog dela ili društvenog angažmana? Da li su pisci i umetnici i danas izloženi represiji, hapšenjima i progonu? Znaju li za neke primere (Pussy Riot, Boris Akunjin i drugi ruski pisci kojima se sudi u odsustvu...)?
Učenicima i učenicama se može dati zadatak da svako od njih pronađe umetnika ili umetnicu grafita i na svom profilu na nekoj od društvenih mreža predstavi njegov/njen opus.