Tršić je lepo malo selo u okolini Loznice. Izgledalo bi kao i većina takozvanih eko-etno sela, onih koja su odustala od poljoprivrede, da se u njemu nije rodio Vuk Stefanović Karadžić. Turistička organizacija Loznice, razna ministarstva kulture i obrazovanja i, naravno, sami Tršićani su tu srećnu okolnost shvatili kao priliku za razne vrste biznisa. Biće da se samo ministarstvo saobraćaja nije bavilo Tršićem, jer su putevi do sela jako loši, a obeleženi su po vojnom pravilu: zbuni neprijatelja. GPS ne pomaže mnogo, ali su svi koje srećete po okolnim brdima ljubazni i ma kojim putem da dolazite kažu da idete u pravom smeru i da je baš taj put najkraći.

U Tršić, s prvim petlovima

Ako dolazite iz nekog od udaljenijih mesta u Srbiji, do Tršića je skoro nemoguće doći javnim prevozom bez nekoliko presedanja i bar jednog noćenja. To nije sprečilo organizatore Republičkog takmičenja iz srpskog jezika da poslednjih tridesetak godina baš u Tršiću, krajem maja, u subotu, okupe nekoliko stotina nastavnika i učenika osnovnih škola, a sutradan i njihovih srednjoškolskih sapatnika. Ali teškoće s putovanjem i dolaskom ne vide se iz Beograda, iz kancelarije Društva za srpski jezik i književnost, organizatora tradicionalnog tršićkog majskog teferiča. Oni ne vide ispijena lica srednjoškolaca i njihovih nastavnika koji su u nedelju ustali pre zore i lomatali se razvaljenim putevima da bi na nehajno zalepljenim spiskovima na staklu ulaznih vrata škole u Tršiću videli u kojoj učionici će tokom naredna dva sata odgovarati na pitanja iz test-radionice profesora Filološkog fakulteta u Beogradu, aktivnih u radu Društva za srpski jezik.

Dobro, ove godine je raspored po učionicama bio objavljen na sajtu Društva, pa je na njemu i nastavnica koja ovaj tekst potpisuje videla da je raspoređena u komisiju za pregledanje testova. Nema jasnog kriterijuma po kome su od stotina nastavnika izabrali desetak pregledač(ic)a, niti su nas pitali da li želimo u tome da učestvujemo. Samo znatiželja sprečila je ovu nastavnicu da ujutru pošalje mail i obavesti Društvo da je bolesna, da su je oteli vanzemaljci i da u nedelju ujutru neće moći da bude pregledačica u komisiji za treći razred (57 plasiranih učenika). Zavedena osećajem nastavničke odgovornosti (ko radi u školi zna koliko je u maju životno presudan slobodan vikend), ustala je pre petlova i krenula automobilom ka Tršiću. Kod sedmog semafora koji reguliše saobraćaj pored radova na putu prestaje da broji i opet se pita zašto se njeni đaci, doduše uglavnom samo prvaci, uopšte takmiče kad im svakog septembra sa zadovoljstvom potvrdi da će imati petice i ako ne odu na takmičenje. Dolazeći iz osnovne škole, većina ih donosi iskustvo uslovljenosti: hoćeš pet – moraš na takmičenje.

Pazi na imperfekat!

Takozvani nastavnici takmičari učenike tretiraju kao treneri sportiste: trče do poslednjeg trenutka za svojim šampionima, listaju sveske i gomile gramatika, zapitkuju, ukazuju, ponavljaju... znaju mnogo bizarnih podataka i caka gramatički tačnih ali nelogičnih. Srećom, brojniji su nastavnici kojima je jasna igra oko takmičenja i koji znaju da rezultati nisu pokazatelji ničega drugog osim sposobnosti da se memoriše i reprodukuje. Oni svojim đacima manje ili više suptilno objasne o kakvoj se igri radi i, ako imaju sreće, ne dolaze često u Tršić, jer uspeju da se njihovi đaci ne lože na Vukprajd. Ali to se dešava retko, jer se uvek nađe neki učenik koji takvom nastavniku objasni zašto se u igru mora ući. Iako je odlikaš, ne može dobiti stipendiju ukoliko nema rezultate na republičkom/državnom takmičenju. I šta da radite, progutate rupe i kilometre, i stignete u Tršić.

Pola sata pre nego što će početi takmičenje, u holu se otvaraju skromni štandovi na kojima se prodaju knjige Društva za srpski jezik, čiji su autori uglavnom predavači na Filološkom fakultetu u Beogradu i čitanke samo jedne izdavačke kuće čiji su autori predavači na Filološkom fakultetu u Beogradu. Šampioni ulaze u učionice, za njima utrčavaju trenerke, sa last minute uputstvima. Pazi na imperfekat, viče jedna, vireći kroz poluzatvorena vrata.

Vuk, 3 u 1

Malo iza 11 sati sve se smiruje i na klupama u holu lepe i velike Vukove spomen škole (baš tako se zove), sede i nervozno čekaju usamljeni ili u malim grupama raspoređeni nastavnici. Neki liče na rodbinu koja u bolnicama čeka ispred operacionih sala, onako kako to izgleda u američkim filmovima. Neki iskoriste mogućnost da dva sata čekanja skrate šetnjom po Tršiću ili da u organizaciji Društva odu na izlet u manastir Tronošu.

Ulaz u etno-kompleks plaća se 150 dinara, za decu do 12 godina 120 dinara, ali to važi samo za turiste. Takmičare naplatna kućica ipak još uvek ne prepoznaje kao turističku kategoriju.

Etno-staza vodi pored reklame za kafanu Vuk, koja je istovremeno i teretana Vuk i butik Vuk. 3 u 1 Vuk. Odmah pored je pošta, koja je i knjižara i suvenirnica, ali ne radi. Potom se prolazi pored Malog Vukovog dućana, koji prodaje med, rakiju, kokarde, indijanske hvatače snova, kineske plastične potkovice koje uramljuju Vukovu portretnu fotografiju i nemačke tradicionalne figurice praseta u čija je leđa udenut najmanji metalni novčić. (Nemci veruju da to donosi novac u kuću, a biće da u to veruje i teta koja prodaje ovu trange-frange robu.) Zatim se šmugne pored biletarnice (Ja sam nastavnica koja je dovela takmičara!), pa kroz Vukovu kapiju na kojoj pored objašnjenja da se radi o Vukovoj kapiji istom veličinom slova piše: izgradio Safir (ali niko ne zna da kaže ko je Safir). Iza kapije vas obaveštavaju da je staza duga pet kilometara, da ste 600 metara udaljeni od Vukove kuće, da na tom putu ima 35 zaštićenih objekata (originalnih seoskih kuća iz 19. i 20. veka, prenetih u kompleks Tršić). Odmah iza Vukove biste, postavljene ispred Vukove spomen škole, nalazi se Muzej jezika i pisma, gdje vas očekuje petnaestak nevešto dizajniranih panela A3 formata na kojima su ispisane reči i objašnjenja iz Vukovog Rječnika. Odmah pored je i nešto što se zove Muzej od A do Š Vukovi azbučni kovčežići. U dvorištu se na stubovima nalaze kutijice obeležene jednim ćiriličnim slovom i QR kodom (i on ima neradno vreme). Dalje se nailazi na Vukovu suvenirnicu (na putu ka Vukovoj kući ima ih nekoliko i sve nude iste šolje, piksle, torbe i blokčiće na kojima su naknadno doštampani prepoznatljivi Vukovi portreti).

Ispred kafane Vukov gaj (food and drink, piše ispod naziva), prodavac sladoleda prodaje i knjigu o Ruži Todorovoj, prvoj ljubavi Vuka Karadžića. Sa osmehom prodavca Aladinove čarobne lampe prepričava scenario za potencijalnu špansku seriju: Jeste se Ruža udala ovde u Tršiću za Todora, ali ona je bila velika ljubav Vukova... jeste se on u Beču oženio katolkinjom, ali zašto su na Vukovoj sahrani u Beču bila oba njena sina... prava je ovo ljubavna drama... odličan roman... nećete se pokajati. Odatle lagano do saborišta, velikog kamenog amfiteatra, napravljenog za potrebe Vukovog sabora.

Blagosloveni dud

U tom ograđenom prostoru nalazi se nekoliko starih seoskih kuća u kojima su predstavljeni tipični stari zanati. Saborište je napravljeno 1964. godine u okviru obeležavanja stogodišnjice smrti Vuka Karadžića. Pravili su ga omladinci na radnoj akciji Tršić 64, a 1987. godine, u vreme proslave Dva veka Vuka (200 godina od rođenja), dodate su kuće i zvonara, izgrađene za potrebe scenografije umetničkog performansa izvedenog kao deo centralne proslave. U poslednjoj godini 20. veka uz amfiteatar saborišta napravljena je crkva Svetog Arhangela Mihaila, prva u Tršiću. Crkva je aktivna od 2003. i sada se nad saborištem čuje crkveno pojanje i osrednja rodoljubivo-crkvena poezija. Razglas nije najbolji, pa sve malo krči, ali se zato odlično čuje vodič koji grupi starijih turista pokazuje dud iza crkve i kaže da ovdašnji seljaci kažu da je taj dud počeo da cveta i rađa tek kada je crkva osveštana, nikada pre toga. Živeli lokalni mitovi, makar i najgluplji. Hrana je to svih turističkih vodiča sveta.

Šta je vodič preskočio

Pred Vukovom spomen kućom još jedna biletarnica. Turistički vodič onoj grupi penzionera priča da je inicijativa za građenje kuće pokrenuta 1897. kada je na 110. godišnjicu Vukovog rođenja organizovan prenos posmrtnih ostataka iz Beča u Beograd. Tada je, doduše, pokrenuta inicijativa i da se napravi škola, ali to vodič ne pominje. On kaže da je te 1897. na mestu originalne Vukove kuće poboden krst, koji se sada nalazi u spomen kući. Vodič ne kaže da je 1906. postavljen kamen temeljac za prvu školu u Tršiću, da je kralj Petar I tražio da se iz škole može videti mesto gde je bila Vukova kuća, da je tražio da se na tom mestu pobode zastava i da je mala škola napravljena početkom veka bila jedina i nedovoljna, sve dok 1964, kao deo obeležavanja sto godina od Vukove smrti, nije napravljena nova spomen škola, u kojoj se danas održava takmičenje. A da se u Tršiću gradi samo o godišnjicama Vukovog rođenja ili smrti dokazuje i podatak da je nova moderna Vukova spomen škola dograđena 1987, u vreme proslave Dva veka Vuka.

Vodič ispred Vukove kuće ponavlja nekoliko puta da je spomen kuća podignuta 1933. godine i da se od tada u dnu dvorišta, pored rečice, organizuje Vukov sabor, najstarija i najvažnija kulturna manifestacija u Srbiji, koja je od polovine šezdesetih premeštena na novo i veće saborište. Zašto svi turistički vodiči vole superlative i zašto ovaj ne kaže da je Ministarstvo prosvete aktom iz 1932. i 1933. godine obavezalo škole na teritoriji cele Jugoslavije da prikupljaju sredstva za podizanje škole u Tršiću, Doma kulture u Loznici i spomenika Vuku Karadžiću u Beogradu? I da je sve prikupljeno i završeno 1933. godine.

Sveto trpezarijsko trojstvo

Utom se čuje zvuk desetak vuvuzela i oaza parkovske staze pretvara se u put kojim juri stampedo razigranih sedmaka iz Niša, na ekskurziji. Upravo su pokupovali sve plastične mamipare sa tezgi prodavaca specijalizovanih za ekskurzije i jedni drugima pokazuju privremene tetovaže koje na drvenom stočiću kraj crkve i saborišta prodaje Henna Tatoo. Kada se među njima pojave prvi srednjoškolci koji raspravljaju da li je Avram Mrazović živeo pre Vuka ili u Vukovo vreme, znak je da se članica komisije za pregledanje polako uputi ka školi.

U đačkom restoranu ručaju nastavnici koji su dežurali prethodna dva sata. Sa zida školske menze gledaju ih Vuk, Sveti Arhangel Dimitrije i, naravno, Sveti Sava, a posle se cela zemlja ibreti što osmaci nisu na prijemnom ispitu prepoznali Dositeja Obradovića, davno ispalog iz ove zidne kombinacije.

Za naknadu u naturi i papirima

Pregledanje testova organizovano je u fiskulturnoj sali. Komisiju čine četiri nastavnice koje pregledaju po pet pitanja i još jedna koja sabira bodove. Pored njih su i neki mlađi ljudi koji se ne predstavljaju, a za koje će se ustanoviti da su asistenti na Filološkom fakultetu. Oni čine komisiju za reviziju i proveravaju sve što nastavnice koje ocenjuju urade. Sa strane sede sastavljači testova, za slučaj da ocenjivalicama nešto ne bude jasno.

Umesto najavljenog trećeg razreda pregledamo drugi i prvi, u kome je znatno više takmičara nego u trećem. Organizatori iz Društva su ljubazni, ali je čak i delimičnim uvidom u testove (25% testa pregleda svaki član komisije) jasno da su pitanja pravljena tako da se učenici, naročito prvog razreda, zbune i da im se na sve moguće načine nađe ono što ne znaju. Šta je smisao pitanja Koje godine je štampana Slovenska gramatika Avrama Mrazovića, osim da se proveri koliko je učenik spreman da nabuba podatke? Da li se iz njegovog odgovora vidi kojim funkcionalnim znanjem raspolaže? I da li je uopšte važno da petnaestogodišnjak zna na koga se Vuk ugledao praveći Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda pisanu? Čak i ako to zna, šta sa tom informacijom da radi učenik prvog razreda srednje škole? Da li je to potrebno za negovanje srpskog jezika, koje Društvo ističe kao svoj najvažniji zadatak i štampa na promo-majicama koje je poklonilo članicama komisije?

Inače, osim te u naturi, komisija je dobila i naknadu u papirima: svaka je članica komisije dobila nepopunjenu potvrdu, Dopišite sami ime i prezime i ostale podatke, o osam sati stručnog usavršavanja.

Na stranu to da dva sata pregledanja po ključu na koji ne možeš da utičeš čak i kada se ne slažeš sa odgovorom nema veze sa stručnim usavršavanjem, pitanje je do kada će Društvo, Fakultet i Ministarstvo potkupljivati ili potcenjivati srednjoškolske nastavnike na takav način?

Ocenjivačica koja ovo piše obratila se autoru testa, redovnom profesoru Filološkog fakulteta u Beogradu pitanjem: Zašto ste u zadatku napisali zaokruži odgovor ili odgovore, ako je ponuđen samo jedan tačan odgovor? I dobila potvrdu za svoje sumnje da se ovde ne radi o proveri znanja jezika nego o račjoj trci s gramatičkim preponama: Pa morali smo da test učinimo težim. Šta, dakle, s onim metodikama i metodičarima koji tvrde da đaka me smeš varati, da cilj nije da ga zbuniš i namerno dovedeš u zabunu, nego da je cilj da ga naučiš da razume i da povezuje?
Da su sastavljači testova, oboje redovni profesori na Katedri za srpski jezik Filološkog fakulteta u Beogradu, zapamtili osnove metodike, ako su je uopšte učili, znali bi da ne možete imati devet zahteva u jednom zadatku i da sve to vredi jedan bod, i to samo ukoliko je svih devet odgovora tačno. Da srednjoškolski nastavnik sastavi ovakav tekst, sigurno bi mu neko iz školske uprave natrljao nos zbog kršenja pravila struke i rada na štetu đaka!
Ali cilj ovog takmičenja nije da se podigne nivo jezičke kompetencije učenika, već da se još jednom, među najposvećenijim srednjoškolcima, promoviše isključivo nacionalno i nacionalističko, kampanjom koja ga neodoljivo podseća na ono Titovim stazama revolucije. Zato se niko od đaka, kao ni većina nastavnika, neće dosetiti da pita zašto je po novom pravopisu Kosovka Devojka i Majka Jugovića oboje velikim, ali Smail aga drugo malim. Iako pravopis kaže da su imenice majka i devojka deo vlastitog imena; čega je aga?

Uostalom, učesnici ovog takmičenja na okružnom su nivou odgovarali na pitanja kako se zovu autori najnovijeg pravopisa. Među ponuđenim pogrešnim odgovorima su i imena medijski popularnih i prepoznatljivih lingvista. I nije prihvatan kao tačan odgovor da se jezik osamnaestog veka zove slavenoserpski, već samo slavenosrpski, mada bi predavači na Filološkom morali da znaju da je to vreme pre standardizacije i da je svaka takva isključivost nedopustiva. Zato će od đaka tražiti da bez razmišljanja nabubaju da se Orfelinov magazin zvao Slavenoserpski, da znaju godinu kada je štampan prvi broj, koliko brojeva je izašlo i sličan niz podataka do kojih se danas dolazi pomoću nekoliko klikova. Autori testova usavršili su metode zbunjivanja i otežavanja (jer ova deca sve nauče), tako da bi njihovi testovi mogli poslužiti mladim nastavnicima kao primer kako se ne treba raditi.

Pobratimstvo kunjalica u svemiru

Članica komisije za pregledanje izlazi iz fiskulturne sale više nesrećna nego ljuta, nosi u ruci blanko potvrdu o stručnom usavršavanju i majicu sa natpisom Negujmo srpski jezik. Čim otvori vrata udari u talas desetak unezverenih kolega koji je pitaju da li ima neko sa dvadeset poena, koji razred je pregledala, da li zna za ostale, koliko ih ima sa devetnaest... U tom trenutku oseća svemirsko pobratimstvo s kolegama koje su kunjale po klupama a sada su već na putu kući, nezainteresovani za rezultate što će uskoro biti traljavo okačeni o staklena ulazna vrata škole, najverovatnije s pobednicima iz Beogradske filološke gimnazije. Većina drugih ovde je bila samo na statiranju.

Tražeći na parkingu svoja kola i dve učenice koje je dovela, razmišlja kako bi o svemu ovome valjalo nekom prilikom javno progovoriti. Ali već se smračuje i treba nekoliko sati putovati razvaljenim putevima Srbije. A ujutru se radi od pola osam.