Naslov teksta pozajmio sam od čuvenog protivnika škole Ivana Illicha. U stvari, uzeo sam naslov ovdašnjeg prevoda njegove knjige iz 1980.[1] U originalu iz 1970, naslov Illicheve knjige zapravo je još oštriji: Deschooling Society, što bi u prevodu moglo da glasi i ovako: Ka društvu bez škole. Reč je o jednoj od verovatno najrazornijih kritika nacionalnih sistema obaveznog školovanja, kako su oni na talasima prosvetiteljstva i modernizacije uspostavljani širom (zapadnog) sveta negde od sredine 19. veka nadalje. Kao takva, ova knjiga svoje daleke odjeke imala je naravno i kasnije, recimo u (znatno slabije argumentovanoj) knjizi iz 1987. Učitelj neznalica Jacquesa Rancièrea.[2] Ali, ovde uglavnom nećemo govoriti ni o Illichevoj ni o Rancièreovoj knjizi. Na njih ćemo se vratiti pri kraju teksta. Pre toga, kako smo na ovom mestu navikli, biće reči o fantastici, konkretno o – epskoj fantastici. Iako se u mnogo čemu podudaraju, naučna fantastika i epska fantastika u jednome se bitno razlikuju. Tamo gde u delima naučne fantastike stoje naučna otkrića i na njima zasnovana napredna tehnologija, u epskoj fantastici nalaze se – vradžbine. Vrlo grubo govoreći, naučna fantastika nastoji da predvidi kako će izgledati svet oblikovan i uređen razvojem nauke, te kako će taj razvoj uticati na ljudsku prirodu; svet epske fantastike okrenut je ka prošlosti, gde se traži izlaz iz ćorsokaka progresa. Naravno, to ne znači da se ta dva izmaštana sveta ne mogu preklopiti i naći u jednom istom delu, kako je to, recimo, uradio reditelj James Cameron u svom velikom naučnofantastičnom blockbusteru Avatar iz 2009. (koga kritičari zbog pomenutog ukrštanja žanrova klasifikuju i kao epsku naučnu fantastiku). Osvrnućemo se kasnije nakratko i na Cameronov film.

Promene su nepoželjne, a svet je nezamisliv u boljem stanju od onoga u kome je nastao kao kreacija božanskog stvoritelja. Iz ovakvih antimodernističkih, antidemokratskih i antiprosvetiteljskih stavova izvedene su i karakteristike svojstvene žanru epske fantastike.

Epska fantastika

Pre svega toga, pažnju ću skrenuti na jedno uzorno delo epske fantastike – Hronike Šanare Terryja Brooksa. Dva su razloga za to. Prvi je nedavna ekranizacija druge knjige iz Brooksovog serijala o kraljevskoj lozi Šanara. Počevši od januara, tokom 2016. na kanalu MTV prikazana je prva sezona od deset epizoda snimljenih po Brooksovom proznom predlošku. Nedavno je MTV počeo da prikazuje i nove epizode iz druge sezone, što je obično potvrda uspeha jedne serije. Taj uspeh ne bi trebalo da nas čudi, jer su i Brooksove knjige veoma čitane, o čemu govore tiraži od par desetina miliona odštampanih i prodatih primeraka. Drugi razlog je nešto načelniji: hoću da kažem nešto uopšteno o žanru epske fantastike i to iz jednog posebnog ugla – ideološkokritičkog. Za to je moglo poslužiti bilo koje delo iz ovog žanra jer sva ona dele neka osnovna ideološka obeležja; Hronike Šanare izabrao sam zbog njihove moguće trenutne popularnosti među srednjoškolcima. Preporuka je, naravno, da epska fantastika uđe u učionice i bude predmet razgovora sa učenicima pošto se u njoj odslikavaju neka bitna pitanja oko kojih se danas vode sveobuhvatne političke debate. Odgovori na ta pitanja presudno će uticati na društva u narednim godinama i decenijama.

Za utemeljitelja žanra epske fantastike uzima se, bez mnogo sporenja o tome, J.R.R. Tolkien, autor romana o Hobitima i družini prstena. Među istaknutim predstavnicima sa sredine i iz druge polovine 20. veka nalaze se još i autor Letopisa Narnije C.S. Lewis, neizbežni George R.R. Martin, autor serijala Pesme leda i vetra (poznatijeg po naslovu prve knjige Igre prestola), te naš Terry Brooks. Reklo bi se da je do sada žanr epske fantastike imao dva života, jedan književni i drugi na filmskim i TV ekranima. Koliko god da su romani o Hobitima, Narniji ili lozi Šanara bili čitani, to se ne može uporediti sa njihovom popularnošću pošto su ekranizovani. Preokret je, kao što znamo, nastao sa uspehom Gospodara prstenova, tri filma (prvi je iz 2001) reditelja Petera Jacksona. Ovaj uspeh pokrenuo je talas sličnih komercijalnih dela, u kome se posebno izdvojila jedna struja po svemu sudeći namenjena pre svega tinejdžerkama. Pečat na taj tok udario je takođe komercijalno izuzetno uspešan niz od četiri filma Igre gladi po predlošku trilogije o Katniss Everdeen autorke Suzanne Collins. Ako svim ovim delima dodamo i sagu o Harryju Potteru, koja se rubno dodiruje sa epskom fantastikom, zaključićemo da se u svetu popularne kulture i komercijalne zabave za tinejdžere fantastika uopšte, a epska fantastika posebno profilišu kao ključni žanrovi za mlade, čiji se jedan podžanr, obeležen time što umesto junaka kao glavne aktere imamo junakinje, obraća upravo devojčicama.

Učenici bi trebalo da budu u stanju da iščitaju ideološke poruke koje im se posreduju preko popularne kulture, da ih osveste i preispitaju.

Sva je prilika da je popularnost Katniss Everdeen otvorila put i za ekranizaciju Hronika Šanare. Iako je Brooks prvu knjigu o članovima loze Šanara napisao sedamdesetih, a sledeću početkom osamdesetih godina 20. veka, mnogo pre nego što je Suzanne Collins pred čitaoce izvela svoju Katniss, trebalo je da prođe trideset godina da bi se producenti poduhvatili ekranizacije njegovih romana. Zanimljivo je dalje da su u tom poduhvatu oni preskočili prvu knjigu, i sa pričom u seriji krenuli od druge.[3] Razlog je, izgleda, jednostavan: tek u drugoj knjizi Brooks uvodi dve junakinje koje zajedno sa muškim likovima nose radnju. Povrh toga, scenarij za seriju još više insistira na glavnoj ulozi junakinja, sledeći uzor Igara gladi (jedna od dve glavne glumice u seriji Ivana Baquero i fizički podseća na Jennifer Lawrence, filmsku Katniss). Nije ni uspeh serije Igre prestola bez zasluga za snimanje epizoda o članovima loze Šanara: prvi kritičari su Hronike Šanare odmah okarakterisali kao verziju Igara prestola prilagođenu (čitaj: upristojenu) za tinejdžere. Pored ova dva nesumnjiva uticaja, treba navesti i treći, u vezi sa samim kanalom MTV. Godinama je MTV insistirao na rijaliti programima pravljenim za tinejdžere. Ti programi mahom su se ticali partnerskih odnosa među mladima: dopadanja, biranja partnera, stupanja u vezu, seksa – a sve to u krajnje provokativno nameštenim situacijama. S vremenom, MTV menja svoju koncepciju, polako napušta rijaliti i okreće se pravim igranim serijama, zadržavajući ipak nešto od ranijih sadržaja. Za razliku od romana Vilovnjačko kamenje Šanare, u scenariju za prvu sezonu serije insistira se na ljubavnom trouglu između glavnih junaka – mladića i dve devojke, koje se gotovo bukvalno otimaju o njegovu naklonost.

Vilovnjačko kamenje

Zaplet drugog po redu romana iz Brooksove serije sasvim je očekivan i u skladu sa žanrom, onako kako je te obrasce postavio već Tolkien. Svetu preti uništenje. Jedna mala grupa naizgled običnih karaktera dobija od moćnog čarobnjaka – druida Alanona – zadatak da spasi svet. Nevoljno, pod njegovim vođstvom, oni se upuštaju u tu avanturu i, naravno, uspevaju. Paralelno sa tom pričom pratimo i kako se njihovi sunarodnici spremaju za konačni obračun. Rat je, naime, neizbežan, pored ostalog i zato da bi se junacima dalo vremena da ispune svoju misiju. Čarobnjak će se, naravno, u jednom trenutku pridružiti ujedinjenim narodima (rasama) koji biju odsudnu bitku protiv zlih demona, i ostaviti junake da se snalaze sami. Sve nam je to već poznato još iz Gospodara prstenova. Ni glavni akteri priče o spasavanju sveta vilovnjak Wil Ohmsford, vilovnjakinja Amberle Elessedil, kao i mala razbojnica Eretria (daleki popularni odjek slavne pikarske junakinje iz 18. veka Moll Flanders Daniela Defoea) ne odskaču od uobičajenih mustri za junake epske fantastike. Oni na početku sebe ne vide kao junake, ali ih sticaj prilika tera na ogromne napore i žrtve što otkriva i njima i nama njihove izuzetne osobine. Svet koji njih troje treba da spase, kako to obično u ovom žanru biva, nastanjen je vilovnjacima, ljudima, patuljcima, gnomima i trolovima. Inače u neprijateljstvu, ovi narodi (rase) prinuđeni su da se udruže protiv nadmoćnog neprijatelja što preti da ih istrebi. Ponovimo sad to nešto preciznije, u tom drugom toku priče pratimo kako se u nevolji kuje prijateljstvo između ranije međusobno krajnje nepoverljivih grupa.

Naposletku će se ispostaviti da je karakter junaka zapravo nebitan: njima su uloge unapred dodeljene, a događaji, čarobnjak ili sam svet pobrinuće se da ih oni dosledno odigraju. Stoga pitanje nije kakvi su oni, pa priča i ne mora da se kreće oko njihovog, recimo, odrastanja: glavni zaplet vrti se oko otkrivanja prave prirode uloge koja im se namenjuje.

Tu naravno nije kraj poštovanja obrazaca epske fantastike. Osnovni motiv u knjizi, a isto tako i u seriji (u tom smislu scenarij verno sledi glavnu misao autora romana) jeste mirenje sa sudbinom (u podnaslovu prevoda stoji sasvim primereno: Prigrli svoju sudbinu). U vezi sa tim, međutim, treba naglasiti jednu crtu po kojoj Vilovnjačko kamenje Šanare ipak odskače od sličnih dela: vilovnjakinja Amberle pozvana je da umre, da se dobrovoljno žrtvuje kako bi spasila svet. Od jednog trenutka, priča nam pokazuje kako Amberle postepeno i nevoljno prihvata da bude žrtva. Istina, i svi drugi junaci u romanu nemaju mogućnost izbora: pojam slobodne volje nepoznat je u svetu Šanara. Alanon će to jezgrovito objasniti: nije ponašanje aktera razlog za događaje u svetu, njima se taj svet događa, a oni to ne mogu a da ne prihvate. Treba odmah reći, u nekim drugim delima iz istog žanra, fantastični svet može biti pozornica na kojoj glavni junaci odrastaju i spoznaju i sebe i svet. Tokom priče oni se menjaju i sazrevaju. U svetu Šanara to nije slučaj: junaci mahom ostaju isti, dok svet tutnji preko njihovih leđa. U liku Amberle taj aspekt doveden je do krajnosti. Naposletku će se ispostaviti da je karakter junaka zapravo nebitan: njima su uloge unapred dodeljene, a događaji, čarobnjak ili sam svet pobrinuće se da ih oni dosledno odigraju. Stoga pitanje nije kakvi su oni, pa priča i ne mora da se kreće oko njihovog, recimo, odrastanja: glavni zaplet vrti se oko otkrivanja prave prirode uloge koja im se namenjuje. Nimalo neočekivano, uloga za vilovnjakinju i malu razbojnicu sastoji se u produžetku vrste. Zbog različitih mesta na hijerarhijskoj lestvici sveta Šanare – vilovnjakinja je princeza, a mala razbojnica je neuglednog porekla, pa zato i nema prezime – biće različite i njihove prokreativne uloge: vilovnjakinja će dati život čitavom svetu; mala razbojnica će izroditi Wilove potomke. Ali, i jedna i druga će morati da se odreknu svojih života, želja i planova, i podrede se interesima zajednice o kojima ih niko ništa nije pitao niti su one o tim interesima odlučivale. I to bi, kada se sve sabere, bila glavna zamisao priče o članovima loze Šanara.

Antimodernizam epske fantastike

Naravno, epska fantastika ne čita se samo zato da bi se iz nje posle čitanja izvukla neka poruka ili pouka. Čitalačko zadovoljstvo tu izvire iz napete priče, neočekivanih obrta, maštovitih prikaza, jakih gestova i velikih dela aktera u priči; ali, bilo bi naivno zanemariti ideološku potku ovog žanra. O tome je ubedljivo pisao zagrebački profesor književnosti Zoran Kravar (1948–2013) u više svojih knjiga.[4] On je s dobrim razlozima zaključio da se žanr epske fantastike ne može razumeti ako se ne uzme u obzir i jedna jaka svetonazorska struja, nastala u okrilju modernizma, upravo kao odgovor na promene koje je sa sobom donela moderna – antimodernizam. Nadalje ćemo se osloniti na Kravarove uvide o vezi između ovog žanra i antimodernizma.

Za antimodernizam karakteristična je sumnja u progres, te u racionalne sposobnosti ljudi da na najbolji način urede svoj život i svoju zajednicu. Antimodernisti uglavnom preziru sve demokratske ustanove, ne veruju u jednakost i ličnu slobodu. Odbacuju prosvetiteljsku emancipatorsku ideju o obrazovanju. Nauka i tehnologija, smatraju oni, ne donose nikakvu dobrobit; naprotiv, one nas samo udaljavaju od prvobitnog, idealnog stanja. Stoga se rešenje ne vidi u daljem razboritom razvoju civilizacije (koji uostalom i nije moguć), već u povratku na prethodna stanja. Promene su nepoželjne, a svet je nezamisliv u boljem stanju od onoga u kome je nastao kao kreacija božanskog stvoritelja. Iz ovakvih antimodernističkih, antidemokratskih i antiprosvetiteljskih stavova izvedene su i karakteristike svojstvene žanru epske fantastike. O njima Kravar ovako:

... svijet kakav je izvorno zamišljen... ili kakav je sačuvan u zdravim enklavama... biva ugrožen i okrnjen djelovanjem moćnih antagonista, što pozitivne likove potiče na otpor i na restaurativne protupoteze. Teme i motivi koji tu paradigmu utelovljuju (prostori, vremenski okvir, likovi, radnje, norme, običaji, naznake društvenosti) fantastične su naravi, pri čemu je njihova fantastika predrealistička, tj. oslonjena na tradicije starije od prosvjetiteljstva i realističkih književnih stilova: na mit, na folklor, na srednjovjekovnu epiku, a donekle i na soteriološku literaturu, na koju podsjeća lik antagonista (sličniji palom anđelu nego epskim negativcima) i univerzalnost sukoba, o čijem ishodu ne ovisi samo sudbina pojedinaca ili zajednica, nego opstanak čitava sekundarnoga [fikcionalnog – primedba D.I.] svijeta, s njegovom prošlošću i sadašnjošću, s kopnom i morem, rijekama i gorjem, s nebom i nebeskim tijelima.[5]

Kada je konkretno reč o svetu Šanara, Amberle mora otići do izvora sila što postoje od početka sveta i svet su zapravo stvorile, da se posveti u tom izvoru (u obredu sličnom krštenju, praktično da zaroni u taj krvavi oganj), primi u sebe njegovu iskonsku snagu i onda se žrtvuje za spas sveta. U 12. poglavlju romana Vilovnjačko kamenje Šanare, na samo nekoliko stranica (112–115), čitalac će dobiti svetonazorsku esenciju epske fantastike:

Pre nego što je vreme počelo da se meri, on [Kralj Srebrne reke – primedba D.I.] je bio tu. Pre nego što su postojali muškarci i žene, pre stvaranja naroda i vlada, pre bilo kakve istorije čovečanstva, bio je tu. Čak i pre nego što se vilinski svet podelio u ratu između dobra i zla, nepromenjivo odredivši karakter života posle toga, bio je tu. Bio je tu u ono vreme kada je svet bio Edenski vrt, a sva živa bića živela zajedno u blaženom miru i harmoniji.

Iz tih sila preostalih s početka sveta, sadašnji svet priče crpe snagu za obnovu i povratak u prvobitno stanje. U takvom svetu napredak se razume kao podudaranje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Taj sraz između loše sadašnjosti i idealne prošlosti upečatljivo je naslikan u filmu Avatar kao sukob između Zemljana sa naprednom tehnologijom i primitivne zajednice na planeti koju Zemljani hoće da kolonizuju i eksploatišu. Savršena blažena harmonija otelovljena je u filmu u snažnom magičnom drvetu preko čijih korenja su povezana sva živa bića na planeti, što im omogućava da se složno i efikasno odupru invaziji. Ovakvo poimanje sveta Kravar će, ponovimo to, povezati sa otporom modernizaciji, to jest sa svojevrsnim jakim razočaranjem i ogorčenošću (Kravar će napisati – ressentiment) zbog slabih, a često i pogubnih učinaka modernizacije i prosvetiteljske emancipacije. Ima autora, Jan-Werner Müller[6] je jedan od njih, koji razloge za ovo raspoloženje prema modernizaciji pronalaze u onim delovima elite čije su pozicije bile ugrožene stupanjem velikih masa ljudi na istorijsku i političku pozornicu. Odbacivanje emancipatorskih demokratskih načela egalitarizma u ime stroge hijerarhije i staleškog poretka bio je odgovor pojedinaca na gubitak privilegija koje su do tada, kao pripadnici viših slojeva, uživali. Ali, to je važilo za drugu polovinu 19. veka i prvu polovinu 20. Danas vidimo da se slični, ranije elitistički stavovi plasiraju kroz popularnu kulturu namenjenu mladima u najosetljivijim formativnim godinama. Komercijalni uspeh tih dela govori o njihovoj opštoj prihvaćenosti. Sama priroda popularne kulture sprečava nas da u tome vidimo neki novi elitizam. Naprotiv, kao da svedočimo volji naroda da odbaci sve one emancipatorske poluge zamišljene da pomoću njih poboljša vlastiti položaj – počevši od demokratskih ustanova i procedura, pa do samih škola.

Gore škole

Zašto je to tako – možemo samo da spekulišemo. Ali, to nagađanje ne mora biti neutemeljeno. Ne verujem da bismo pogrešili ako kažemo da je ovaj antimodernizacijski, antiprosvetiteljski i antidemokratski talas takođe posledica razočaranja i ogorčenosti, to jest svojevrsne besperspektivnosti. Društva u kojima živimo obeležena su velikim socijalnim razlikama, bedom i siromaštvom, s jedne strane, i neumerenim bogatstvom, s druge. Veliki broj ljudi isključen je iz dogovaranja i odlučivanja o društvenim aranžmanima. Demokratske ustanove kao da su dizajnirane da štite interese povlašćenih na štetu svih ostalih. Konačno, na sličan način kao da rade i same škole. Takvi ishodi poljuljali su veru, ako je nisu i sasvim kompromitovali, u mogućnost demokratskog odgovora na krizu i novog dogovora o zajedničkom dobru. Ni škole se uglavnom više ne vide kao mesta emancipacije. Ako je suditi po porukama iz popularne kulture namenjene tinejdžerima, odgovor na to stanje sastoji se u preziru ili odbacivanju ovih ustanova. Pošto su izneli sličnu kritiku na račun škola, Illich, a za njim i (mnogo manje ubedljivi) Rancière, ponudili su i sličan odgovor.

Pitanje i za nastavnike i za učenike moglo bi da glasi: da li je to ispravan i da li je to jedini odgovor na krizu društva uopšte i škola posebno? I nastavnici i učenici bi morali znati da to nisu jedini odgovori. Ove kritike ne vode nužno ka zaključku da su škole bespotrebne. Naprotiv, uprkos tim kritikama, ima autora koji škole i dalje vide kao ključne poluge emancipacije. Među njima, ističe se, recimo, Paulo Freire.[7] Umesto da se odrekne škole, on je osmislio drugačiju, bolju školu, i taj je model ponudio državi. Na tom tragu razvijeni su prosvetni modeli sasvim drugačiji od onoga što priželjkuju Illich i Rancière. Sa podrškom države, u raznim sirotinjskim kvartovima megalopolisa u Brazilu stvorene su škole kao centri zajedničkog života i učenja. Te škole su praktično jedini izlaz za decu što odrastaju u bedi i siromaštvu. O tome kako su te škole nastale, kako rade i čemu služe, argumentovano pišu, pored ostalih, i Luis Armando Gandin i Michael Apple.[8]

Iako se u mnogo čemu podudaraju, naučna fantastika i epska fantastika u jednome se bitno razlikuju. Tamo gde u delima naučne fantastike stoje naučna otkrića i na njima zasnovana napredna tehnologija, u epskoj fantastici nalaze se – vradžbine.

Sličan odgovor može se dati i za demokratske ustanove. Na tome bi trebalo insistirati kada bi se rešilo da se u nastavu književnosti uvede epska fantastika, kao u ovom trenutku dominantni žanr za tinejdžere u polju popularne kulture. Učenici bi trebalo da budu u stanju da iščitaju ideološke poruke koje im se posreduju preko popularne kulture, da ih osveste i preispitaju. To ne mora umanjiti čitalački užitak, ali se mora naglasiti da je to ipak samo književnost, a da je život nešto drugo.