Pre devet godina je umetnička (zlo)upotreba portreta Ane Frank uzburkala Evropu, pre svega Holandiju. Na nekoliko mesta u Amsterdamu strit-artist poznat kao T naslikao je portret čuvene devojčice sa crveno-belom palestinskom maramom (keffiyeh) oko vrata. (Nešto kasnije pojavile su se razglednice sa fotografijom ovog rada.) Reakcija je bila vrlo jaka i skoro trenutna. Uglavnom se kretala u rasponu od sramota, kako je to okvalifikovala tadašnja izraelska ambasadorka u Holandiji, do neprimereno, bolesno, nedopustivo i sl., kako je reagovalo javno mnjenje. Svi su se složili da je Ana Frank holandska, evropska i svetska ikona i da se kao takva ne sme koristiti za novo pisanje istorije.

Autorka ovog teksta uverena je u suprotno: ne ulazeći u pitanje da li je T-ova namera bila pisanje nove istorije (autorka misli da nije), ona smatra da Ana Frank može biti ikona (u vrednosnom smislu) samo ako se dovodi u vezu sa aktuelnom stvarnošću. Upravo je obožavanje ikone, bez razumevanja njene simboličke vrednosti, put ka njenom obezvređivanju.

Navijačka intervencija

Krajem oktobra 2017. godine Ana Frank je opet stigla u fokus javnosti zbog upotrebe njenog prepoznatljivog portreta. Ovoga puta nije se radilo o umetničkoj, već o navijačkoj intervenciji. Navijači Lacija napravili su nalepnice na kojima je isti portret Ane Frank obučen u dres suparničkog tima Rome. Mediji na našem jeziku su izvestili da su navijači držeći sporne fotografije uzvikivali uvredljive parole, čiji sadržaj nije prenet. Potom je bivši fudbaler Siniša Mihajlović dao izjavu da ne zna ko je Ana Frank. I to je bio povod da se mediji u Srbiji narednih dana bave isključivo Sinišom Mihajlovićem, zaboravljajući antisemitski ispad navijača. Uglavnom su tekstovi već u naslovima sadržali kvalifikacije poput sramno, skandalozno ili makar konstataciju da fudbaler ne zna ko je Ana Frank. 
Činjenica je da komentari tekstova objavljenih na internet-portalima i novinama ne predstavljaju preciznu fokus grupu, ali svakako mogu biti indikativan pokazatelj pravca u kome se kreće javno mnjenje. Broj komentara ispod tekstova o neznanju Siniše Mihajlovića znatno prevazilazi broj komentara uz tekstove koji se bave incidentom na stadionu. Italijanski antisemitizam izazvao je uglavnom jednocifren broj čitalaca koji su želeli da nešto prokomentarišu, a svoj stav o Mihajlovićevom neznanju iskazalo je preko 150 komentatora po tekstu, nekada i više stotina njih. 

Mehanizam paralelizam

Znatan deo komentara iskazivao je predrasude prema fudbalerima (Šta očekujete od fudbalera? Odakle njima obrazovanje? Glupi fudbaler i sl.), ali nisu zaostajali komentatori koji su sve to posmatrali iz srpskog nacionalističkog diskursa; kao argument je izvučen podatak da je Siniša Mihajlović završio školu u Borovu, a u Hrvatskoj ne uče o Holokaustu ili ga umanjuju. Stiglo se do standardnog uzvratnog pitanja: A znaju li drugi za Jasenovac? Usledili su komentari koji su u isti kontekst stavljali smrt Ane Frank i Milice Rakić, trogodišnje devojčice tragično stradale tokom NATO bombardovanja Srbije, čije ime treba da bude proizvedeno u simbol sve dece stradale tokom 1999, osim, naravno, albanske. To je standardni mehanizam uspostavljanja paralele i pokušaja da se uz priču o Holokaustu uvek kao ravnopravno (ili strašnije) postavi stradanje srpskog stanovništva u Drugom svetskom ratu ili tokom devedesetih.

Da je to jasan državni program pokazuje i činjenica da se u javnom prostoru pokušava uspostaviti reč zatiranje, koja bi trebala da označi srpsku verziju Holokausta. Na tome je javno insistirao prethodni predsednik Srbije, Tomislav Nikolić.

Način na koji je srpska javnost reagovala (u medijima) upućuje na mogućnost da poučavanje o Holokaustu, a u okviru toga i školsko čitanje Dnevnika Ane Frank nije dalo dobre rezultate. Naša škola u nečemu, očigledno, greši. U čemu, to će biti jasno iz sledećeg primera.

Iz uloge đaka

U osnovnoj školi u Jakovu, kraj Beograda, 28. oktobra 2017. održan je seminar za nastavnike i nastavnice književnosti i istorije o temi Holokausta. U okviru seminara održana je radionica o Dnevniku Ane Frank, sa idejom da se pokaže zašto se i kako ovom knjigom bavi nastava u srbijanskim školama. Nastavnici su zamoljeni da, koliko god je moguće, isključe sopstvena znanja i bave se tekstom ponuđenim u čitankama, na način na koji to rade njihovi učenici.

Iako je Ministarstvo obrazovanja odobrilo devet čitanki za sedmi razred, u osnovnim školama u Srbiji uglavnom se koriste tri – Umetnost reči Nataše Stanković-Šošo i Boška Suvajdžića; Riznica reči Nataše Stanković-Šošo (obe izdavač Klett, Beograd); i Čitanka za sedmi razred Simeona Marinkovića (Kreativni centar, Beograd). Nastavnim programom predviđeno je da se Dnevnik Ane Frank radi na odlomku i u svakoj od čitanki odlomak je skoro identičan. To je onaj deo kada Ana razmišlja o dečaku Peteru i posmatra komadić plavog neba, što je uobičajeni naslov izabranog odlomka. Uvid u interpretativni materijal iz čitanki ukazuje da je cilj časa da učenici usvoje značenje pojma dnevnik i da se ukaže na vezu između dnevničkog pripovedanja i opisnog pripovedanja. Učenici se podstiču da počnu da vode dnevnik. U čitanci Umetnost reči objašnjava se poreklo reči dnevnik, kao ključne reči izdvajaju se: dnevnik, pismo i epistolarna forma. Nigde se ne pominju ni Holokaust, ni nacizam i fašizam, niti se jasno kaže zbog čega se porodica Frank nalazi u tajnom skrovištu. 

Sa nastavnicima na seminaru u Jakovu analiziran je tekst iz čitanke metodom poznatom kao filozofija za decu (vidi: Radmila Gošović, Vesna Gošović, Radmila Branković Sutton: Filozofija s decom, Kreativni centar, Beograd, 2007). Zamoljeni da čitaju tekst iz uloge đaka, nastavnici su naveli reči koje su na nivou asocijacija povezali sa tekstom. Na taj način dobili smo listu reči poput: depresija, strah, atmosfera, tamnica, vazduh, noć, krug, nebo, plač, preklinjanje, sreća/nesreća, bežanje, zid, mir, crni oblaci, sunčeva svetlost, tmina, tajno skrovište, sloboda, opasnost, usamljenost, bog, tuga, vetar, nedaće, priroda, otvoren prozor, čežnja, bogatstvo, jasno plav, uteha. 

A vreme i kontekst?

U sledećem koraku nastavnici su podeljeni u pet grupa i imali su zadatak da na osnovu pročitanog odlomka formulišu pitanje koje je ključno za taj tekst, ali da pitanje bude takozvano filozofsko, odnosno da se na njega ne može odgovoriti samo afirmativno ili negativno, već da se mora inicirati razgovor. Dobijeno je ovih pet pitanja: 

1. Šta može biti crni krug koji ograničava slobodu?

2. Koje je tvoje tajno skrovište?

3. Odakle nada da će dobro pobediti zlo u takvim(?) okolnostima?

4. Kakav je odnos svetlosti i tame?

5. Da li su iluzije i nada kočnica ili pomoć? 

Metodologija filozofije za decu predviđa glasanje, tako što svaki učesnik ima dva glasa, a samo jedan može dati svojoj grupi. Ta se mogućnost uvek daje mladima, a kada se radi sa odraslima, polazi se od pretpostavke da su prevazišli sopstvene kompeticijske porive, pa im se omogući klasično glasanje jednim glasom. Od petnaest učesničkih glasova pitanje broj 3 dobilo je sedam, a pitanje broj 5 pet glasova. 

Tokom diskusije koja je usledila razgovaralo se o značenjskom sloju do koga se može doći na osnovu pitanja o nadi i dobru. Posle desetak minuta razgovora, javila se nastavnica istorije ukazujući na ono što se moglo uočiti već na nivou izlistanih asocijacija. Ali ovde nema ni rečenice o vremenu i kontekstu u koji je smešten događaj, nema ničega o Holokaustu, o proganjanju Jevreja, o rasnim zakonima, o posledicama...

Nastavnice književnosti su se još uvek bavile tekstom i razumevanjem osnovnog značenja odlomka, onako kako o nebu, depresiji, ljubavi, sreći, usamljenosti, čežnji može razmišljati bilo koji tinejdžer, što rezultira uspešnim zaobilaženjem najvažnijeg pitanja o kome se mora razgovarati kada je Dnevnik Ane Frank tema: zašto ih progone, zašto im neki, iako je to zakonom zabranjeno, pomažu, a drugi ih poštujući zakon izdaju?

Ako đak u sedmom razredu razvije empatiju za nekoga ko je proganjan (a ne pripada njegovom etnicitetu, dakle suprotno ovdašnjoj dominantnoj tendenciji da se u procesu školovanja razvija osetljivost samo za svoju etničku grupu), ako jasno razume da se fašizam zasniva na ideji da nismo svi jednaki i da su prava jedne zajednice veća od prava drugih, da se zlo razvija postepeno i mora mu se suprotstaviti čim ga prepoznamo, a ne da čekamo da neko mora da beži i strada, onda Ana Frank prestaje da bude papirni fiktivni lik iz prošlosti koji ga se ni na koji način ne tiče. Ako Ana Frank ne bude ispražnjen simbol koji će nas uljuljati u uverenosti da se zlo ne sme ponoviti, onda ćemo svakako doći do empatije za savremene izbeglice. 

Ana Frank i izbegličke kvote

Iskustvo rada sa mladim čitaocima kaže da onoga trenutka kada im pokažete jedini za sada poznati video snimak, koji traje 21 sekundu, tokom koga se na prozoru, u trajanju od samo nekoliko sekundi, pojavi devojčica Ana Frank, za generaciju naviklu na video senzacije ona prestaje da bude fiktivni lik. Ipak znatno važniji rezultat se postiže kada se uspostavi veza sa savremenim trenutkom i učenicima, koji ovih dana čuju kako zemlje Evropske unije raspravljaju o kvotama, odnosno o broju izbeglica koje svaka od zemalja može i želi da primi, pokaže podatak da je porodica Frank dva puta konkurisala za useljeničku vizu u SAD, ali da su oba puta odbijeni; prvi put jer su kvote bile popunjene, a u drugom pokušaju jer je izmenjen zakon o prihvatanju izbeglica, zato što je previše Jevreja već ušlo u zemlju.

Ako tako radimo u školama Dnevnik Ane Frank, ako pokažemo da postoje desetine dnevnika druge dece stradale tokom Holokausta, tada rad na ovom tekstu neće biti tek puko pranje savesti i manipulativno bežanje od suštinske teme. A suština čitanja Dnevnika Ane Frank jeste u razvijanju empatije mladih ljudi za SVE ljude koji su progonjeni i kojima je pomoć potrebna. Ili, kako sjajno reče Ivan Ivanji u jednoj od emisija na RTS-u realizovanih povodom slučaja Mihajlović i Ana Frank: ako se temom Holokausta bavite samo zbog Jevreja, i ne morate to da radite. Važnije je znati da je ruka koju je Ana Frank puna poverenja pružila ocu ulazeći u voz ista kao ruka koju pruža dete svom ocu ulazeći u čamac pun izbeglica koji preko Egejskog mora pokušava da uđe u Evropsku uniju. 

Selebriti i puzeći fašizam

Ako smo dobro u školi podučavali o Dnevniku Ane Frank, onda naše učenice i učenici neće biti nezainteresovani za sve što nije naš bol. Kad porastu, takvi đaci neće banalno porediti tragedije, cepidlačiti i trgovati brojevima, znaće za Šelmno i Ravensbruk, isto kao što znaju za Aušvic. Boleće ih i Srebrenica i Jasenovac, neće se zadovoljavati potrošenim simbolima i komercijalizacijom sećanja. Prepoznavaće manipulaciju i neće im se retki dobri informativni tekstovi o fašizmu, rasizmu i mržnji činiti dosadnim i glupim.

Ali pošto tako nismo radili, o puzećem fašizmu naši đaci neće imati šta reći, osim ako se u tekstu na tu temu ne pominje i neki selebriti.