U Beogradu je tokom Drugog svetskog rata, vrlo blizu strogog centra, postojalo pet logora. To je malo poznato široj javnosti. Sticajem okolnosti do našeg vremena ostali su sačuvani originalni objekti dva velika logora: Staro sajmište i Topovske šupe. Zapušteni su, oronuli i gotovo neobeleženi. Memoralizacija Starog sajmišta započeta tokom devedesetih prilično je upitna i manipulativna. Ta činjenica, kao i svesno zanemarivanje i nepoznavanje mesta u gradu koja su povezana sa antifašističkim otporom, bila je razlog za okupljanje grupe stručnjaka i pokretanje projekta Poseta Starom sajmištu (vidi: strarosajmiste.org). U okviru tog dokumentaciono-medijskog istraživanja organizovane su posete i vođenja kroz prostor Starog sajmišta i mesta antifašističkog otpora u Beogradu.

Među angažovanima bili su i dr Milovan Pisarri i Nikola Radić Lucati. Kako se rad približavao kraju, činilo se da sve ipak može završiti kao mnogi projekti: napravljena publikacija, a sve ostaje kao do tada. Odlučili su da nastave dalje i tako je 2014. godine zvanično formiran Centar za istraživanje i edukaciju o Holokaustu (www.cieh-chre.org). Njihov rad obeležava uporno traganje po arhivama i pretraživanje novinske dokumentacije iz perioda Drugog svetskog rata. Neverovatnom upornošću iz arhivskog mraka vade podatke i dokumenta koja do sada nisu korišćena, a čine se neophodnim u procesu formiranja sećanja na period Holokausta. Na jačanje istorijskog revizionizma Pisarri i Lucati odgovaraju između ostalog i izložbom Oktobar 1941, sačinjenom isključivo od dokumenata pronađenih u arhivama i novinskoj dokumentaciji. Na trideset panela pratimo, dan po dan, život i događaje koji su obeležili mesec u kome se prelamaju procesi značajni za dalji tok otpora fašizmu. Tako posetilac može da vidi kako je tekao život neposredno uz mesta na kojima pati i strada ogroman broj ljudi. I nema autorskih komentara, samo dokumenti. Autori izložbe očito su računali na inteligenciju i savest posetilaca.

Milovan Pisarri, rođenjem Italijan, istoričar, doktorirao je na Univerzitetu u Veneciji radom o zločinima nad civilima u Srbiji i Makedoniji tokom Prvog svetskog rata. Oblasti njegovog interesovanja su politike prema civilima tokom ratova u Evropi u XX veku, Holokaust, genocid nad Romima, antifašizam u Italiji i Jugoslaviji. Autor je jedine studije o stradanju Roma u Srbiji tokom Drugog svetskog rata. Jedan je od urednika zbornika Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941–1945. Priručnik za čitanje grada.

Nikola Radić Lucati je umetnik, rođen u Beogradu 1971. godine. Završio je Akademiju umetnosti u Beogradu, magistrirao na Bezalel akademiji za umetnost i dizajn u Jerusalimu. Bavi se fotografijom i kroz vizuelnu umetnost istražuje odnos istorije, kulture i ljudskih prava.

Topovske šupe su nekadašnji vojni objekti na Autokomandi, nedaleko od današnjih stadiona Partizana i Crvene zvezde. Vrlo brzo posle okupacije pretvoreni su u sabirni logor za Jevreje i Rome, muškarce, koji su odatle odvođeni na streljanje uglavnom u selo Jabuku, kod Pančeva ili u Jajince, selo pored Beograda. Ne zna se tačan broj ljudi koji su bili zatočeni u logoru, jer nema podataka, kao ni svedočenja preživelih. Danas je mesto obeleženo spomen pločom na zidu pored Topovskih šupa. Država je, u okviru privatizacije, objekte prodala jednoj od najbogatijih domaćih kompanija, koja na tom mestu planira izgradnju najvećeg tržnog centra na Balkanu. Do nedavno ste u prostoru Topovskih šupa mogli da rentirate opremu i igrate paint ball.
Staro sajmište je nešto poznatije od Topovskih šupa. Nalazi se na novobeogradskoj obali Save. Kompleks zgrada podignut je sredinom tridesetih godina kao moderni sajamski prostor. Po okupaciji je pretvoren u logor za jevrejske žene (Judenlager Semlin), a potom za ljude uglavnom sa teritorije NDH. Za egzekuciju zatočenika Judenlagera Semlin korišćen je kamion gasna komora. Neka ovo bude mesto na kome bismo čitaocima preporučili roman Davida Albaharija Gec i Majer, maestralnu knjigu, čiji su glavni protagonisti vozači kamiona dušegupke.

Školegijum: Zašto je važno danas se baviti izučavanjem i poučavanjem o Holokaustu?

Lucati: Pre svega zato što se savremeni svet definiše na jedan rekurzivni način, u negaciji prema periodu nacizma i fašizma. Svi naši pozitivni etički kodeksi, sva naša ljudska i građanska prava zapravo izviru iz negacije fašizma kao krajnjeg dometa jedne stravične ideologije profita nad ljudima. Mi živimo u svetu koji se na neki način zavetovao, i na istoku i na zapadu, da nacizma nikada ne bude. Naravno, postoje pojave i tendencije koje to vide drugačije i pomeraju u suprotnom smeru i mi se protiv njih borimo. Od direktne rehabilitacije do odnosa eksploatacije koji vode ka fašističkim praksama, kada ljudi nisu bili isključivo čak ni roba, nego resursi.

Školegijum: Dovoljno je vremena prošlo, mislim pre svega na Jugoslaviju, i postojalo je dovoljno resursa za istraživanje. Pa ipak imate posla preko glave. Zašto? Kako?

Pisarri: Do pre nekoliko godina, hajde da kažemo do trenutka kada je počeo taj projekat Poseta Starom sajmištu, istoriografija se i u Srbiji i u Hrvatskoj i u drugim zemljama u regionu jako malo bavila Holokaustom. Mi imamo neke osnovne publikacije koje su napisane pre dvadeset godina, i u Srbiji još par knjiga koje su napisane relativno skoro, koje su važne faktografski, ali ne doprinose shvatanju Holokausta kao posebnog fenomena. Zato moramo da radimo na dva koloseka. Jedan je istraživanje. Kopamo po arhivama, tražimo podatke i to povezujemo sa poučavanjem, komemoracijom i sećanjima. Pokušavamo da te tri osnovne stvari budu uvek zajedno.

Drugi kolosek je teorijski aparat u vezi sa tumačenjem Holokausta. Holokaust kao fenomen: šta se desilo, kad se desilo, zašto se desilo, koji su bili tokovi... Time su se u inostranstvu bavili pre i bave se i danas. Kod nas ne. Zato mi sada o tome treba da pričamo. Konkretno, kada se bavimo logorima u Beogradu, Topovskim šupama i Starim sajmištem, mi se ne bavimo isključivo organizacijom logora, ko je bio komandant i tako dalje, nego se bavimo pozicijom žrtava i posmatrača. Posmatramo žrtve sa njihove tačke gledišta: šta se dešavalo, kakvo je njihovo iskustvo, a pogotovo nas zanimaju posmatrači. Istražujemo šta se dešavalo oko tih logora, kako je život tekao. I onda postavljamo pitanja. Ne donosimo zaključke. Ta pitanja su jako važna za sve nas danas. Šta znači živeti, na primer, pod okupacijom, pored logora u kome se nalaze sugrađani. U konkretnom slučaju Jevreji i Romi. Da li su ti ljudi koji su živeli pored tih logora mogli da reaguju? Da li nisu mogli da reaguju? Šta bismo mi uradili da se nađemo u takvoj situaciji?

Školegijum: Koliko se i kako danas u školi uči o Holokaustu? Kako to izgleda unutar školskog sistema?

Pisarri: Na osnovu udžbenika koje imamo, vidimo da se u suštini skoro ništa ne uči o Holokaustu. Postoje razni pojedinci koji samoinicijativno pokreću određene inicijative direktno sa đacima. Ali to su, da tako kažem, privatne inicijative, jako važne, naravno, ali koje se dešavaju na lokalnom nivou. Mislim da često nemaju institucionalnu podršku. Nešto se menja na državnom nivou, ali opet je to rezultat pritiska nevladinog sektora. Na primer, u toku je realizacija obrazovnih materijala o antisemitizmu i Holokaustu, u saradnji sa Kućom Ane Frank iz Amsterdama i OEBS-om. To su materijali koji već postoje u dvanaest zemalja u Evropi, a sada će biti dostupni i za Srbiju, što je naravno dobro i veliki je korak, jer ipak iza toga stoji, između ostalog, Ministarstvo prosvete. Oni će na neki način promovisati te materijale. To jeste neki korak na državnom nivou.

Školegijum: Imate li vi pristup školama, poziva li vas neko izvan ovih privatnih inicijativa?

Lucati: Smatram da je glavni problem to što je poučavanje o Holokaustu jedna neobavezna tema, budući da čak ni udžbenici nisu standardizovani. Mi nemamo jedan udžbenik za škole, ovde govorim pre svega o srednjim školama. Udžbenici koji su prisutni urađeni su katastrofalno. Uradili su ih ljudi koji predstavljaju drugu struju unutar Ministarstva obrazovanja. Oni su uradili sve da podrže rehabilitaciju ratnih zločinaca kolaboracionističkog režima o kojima se piše u udžbenicima afirmativno. Holokaust je generalno sveden na jedan mali pasus, kao nešto što se događa u Poljskoj, o čemu se može i ne mora učiti, što se može i ne mora znati. Takvo stanje neobaveznosti dovodi do tog privatnog polja dobre volje, koje se može desiti u nekim momentima i u nekim sredinama, a u drugima ne. Više ne postoji moralni standard, ne postoji obaveza da se stvari koje vode ka tom moralnom standardu podučavaju i da se one moraju znati, da se ispituju u školama.

Pisarri: Da, ne postoji zakonska obaveza, ali ne postoji ni moralna obaveza. U drugim zemljama ne postoji zakonska obaveza, pa ipak se to mnogo radi, jer se oseća kao važno.

Lucati: Naravno. Ovde je nepostojanje te obaveze iskorišćeno da se napravi serija antiudžbenika i antinastavnog programa, suprotstavljenog onom koji bi bio pozitivistički i istorijski, a etički pravilan, na neki način.

Sa druge strane istorija civila u ratu, ni u jednom ratu, ni o jednom genocidu, pa ni o Holokaustu, nije obrađena. Jedino što je urađeno je par kratkih rečenica, postavljenih na način da podrže određeni nacionalni narativ. Biraju se događaji i činjenice, biraju se odgovorni, biraju se NDH, Albanci, Muslimani, šta god treba da bi se podržala državotvorna priča većinske nacije, koja najčešće niti je tačna, niti je Holokaust deo te priče. Ali Srbija i Balkan jesu bili deo okupirane Evrope. Ovde se dešavalo što se dešavalo i drugde, tako da je struktura svedoka, posmatrača, kvislinga, saradnika okupatora slična strukturi koja se pojavljuje i drugde i mi u naše komparativno istraživanje i u edukaciji predstavljamo na komparativan način.

Kada dođe do samih programa, mi vidimo da Ministarstvo pravi određeni pomak. On je dosta spor i parcijalan i opet je vezan za inicijativu koja je došla spolja. Čujemo da će se raditi na nekim udžbenicima. Mi za sada ne vidimo kako će izgledati taj novi proizvod i ne vidimo kako će od svojih pozicija odustati grupa ljudi koja ciklično proizvodi udžbenike koji podržavaju nešto što je za mene ipak otvoreni antisemitizam i neonacizam. Ne vidimo ni kako će ta grupa ljudi odustati od svojih pozicija i praktično predati Ministarstvo prosvete svetu koji uvažava univerzalne vrednosti. Ali se nadamo da će se to dogoditi. I da to dalje neće biti problem.

Školegijum: Po tome što ste do sada rekli, način na koji se podučava o Holokaustu je neka vrsta pripreme za radikalni revizionizam na delu poslednjih godina.

Lucati: Pa jedno bez drugog ne može da se dogodi. Vi ne možete iz škole i sa udžbenicima koji dolaze sa pozicije antifašizma oslobodilačkog rata, sa komunističkim predznakom ili bez, svejedno, i sa pozicije vrlo jasno definisanog spektra grupa žrtava fašizma u tim udžbenicima i jasno obrađenih civilnih žrtava i stradanja tokom rata, vi ne možete tek tako da dođete do nacifikovanih velikih grupa, pogotovu omladine. Morate prvo da uništite udžbenike i da ih zamenite i da proizvedete generaciju koja će odlučivati o istini tako da sve postavi na istu ravan, gde fašizam i antifašizam postaju isti i njihove posledice postaju iste. Tako dobijate podatnu masu mladog lumpenproletarijata koja se može iskoristiti u različite svrhe.

Školegijum: I šta sad raditi u školama? Šta sa savremenim revizionizmom u školama? Može li se u školama nekako pokazati mladim ljudima šta se dešava u ovom trenutku u sudstvu i u društvu?

Lucati: S jedne strane, bio bih protiv uvođenja savremenog trenutka u škole. Škola preko nastavnog programa ipak mora biti filter nečega što ipak ne može biti ukorenjeno u savremenom trenutku i u sudstvu, u ovome što se dešava po rehabilitacionim procesima, i sl. Ali može se itekako uticati na to ukoliko se i ovde ponude valjani programi, koji su dobri i na drugim mestima. To mora da se nudi stalno, redovno, sa ponavljanjem, sa onom vrstom upornosti koja pokazuje da se od tog etičkog sklopa neće odustati i da to ne radi tek dvoje ili troje ljudi.
Pisarri: Potrebna je radikalna promena tih udžbenika, ali da bi došlo do toga, potrebna je radikalna promena istoričara. Da bi došlo do toga potrebna je radikalna promena političkog sistema. Sve je to lančano vezano. Ljudi koji su napisali udžbenike istorije uglavnom su i glavni revizionisti. Dok god oni budu imali moć, ništa se neće promeniti. Mi možemo kroz razne projekte i na druge načine da utičemo da barem po školama otvorimo određena pitanja i ponudimo određena razmišljanja. Uvek je teško. Jer ako se u školi koristi udžbenik koji je je odobrilo Ministarstvo, to znači da iza tog udžbenika stoji država. To je udžbenik koji se koristi u celoj školi ili u celoj zemlji. Onda vi uđete u školu i pričate drugu priču, ali vi tada nemate legitimitet. Legitimitet ima osoba koja koristi taj udžbenik. Onda je logično pitanje učenika zašto nešto piše u udžbeniku. Mi ovo učimo po programima, po onome što određuje Ministarstvo, a vi nam sada pričate drugu priču. Mi na taj način rizikujemo da stavimo đake u tešku poziciju. Kada na kraju izađu na neki ispit, koju priču oni tada treba da ispričaju? Zato je to vrlo delikatno pitanje. Nije samo stvar udžbenika, nego je stvar politike koja stoji iza toga.

Školegijum: Koliko je škola posetilo izložbu Oktobar 1941? Koliko je nastavnika došlo sa đacima da vidi izložbu? Bila je postavljena u Galeriji Arhiva Grada Beograda, u Novom Sadu, u Nišu i u Muzeju 21. oktobar u Kragujevcu (u Šumaricama).

Lucati: Mislim oko šest, sedam škola u ova četiri grada, možda malo više, ako kao školu računamo Centar za nezbrinutu decu u Zvečanskoj.

Pisarri: Tu je bio problem što nije bilo dovoljno promocije izložbe, nije bilo dovoljno angažovanja oko toga, ne sa naše strane, naravno. Moglo je mnogo bolje.

Čini se da je taj nedostatak promocije indika­tivan. Napravili ste izložbu koju nije zgodno pokazat u našim školama.

Lucati: Pitanje je to i vremena i mesta, radnog vremena izložbi, institucija u kojima je ona stajala, promocija koje su te institucije bile spremne da urade i broja škola i profesorskih kolektiva sa kojima oni inače rade. U Novom Sadu, Nišu i Kragujevcu su institucije koje su nam bile domaćini pošteno pozvale one škole sa kojima rade. U Nišu su učenici bili i na otvaranju. Ali jednostavno te institucije imaju jednu ili dve škole sa kojima sarađuju. U Beogradu je bio malo drugačiji slučaj. Arhiv je radio u kancelarijsko radno vreme.

Pisarri: Lokacija u Beogradu je bila neodgovarajuća.

Lucati: Nisu došle škole, pa čak je i fakultet izostao. Dolazili su ljudi iz nevladinih organizacija i oni koji se bave edukacijom. Neko je prevalio i poveliki put. Neke institucije su smatrale da njihovoj deci treba to znanje. Recimo Centar za nezbrinutu decu je bio dva puta, sa različitim grupama. Pitanje je procene edukatora koji dođe, vidi izložbu i odluči da li je to sadržaj za njegove učenike. Bili smo iznenađeni dobrom reakcijom nekoliko institucija, ali to ne pomera celu stvar iz pozicije neobaveznosti.

Školegijum: Ako sam dobro razumela da mi moramo da idemo od političkog sistema ka promeni u školama, a ne od škola ka promeni sistema.

Pisarri: Mogu istovremeno da se rade te stvari. Jedno ne isključuje drugo. Mi svakako moramo na lokalnom nivou da idemo ka svakoj školi. Moramo da napravimo mrežu nastavnika koji hoće neke promene. Sigurno ih ima puno u ovoj zemlji. Moramo da napravimo neki paralelni program, što ne mora nužno da bude alternativno, ali treba da otvara neka pitanja i da se pokrene razmišljanje. Tu može politički da se deluje. Evo sastavili smo mrežu u celoj zemlji, hajde da sada konkretno zahtevamo i da vršimo pritisak na visoki nivo, na ministarstva.

Školegijum: Šta je sledeće što radite?

Lucati: Završavamo projekat mapiranja mesta stradanja rane faze Holokausta, 1. jula će biti okrugli sto u Beogradu, sa našim gostima partnerima iz Rijeke, koji su radili retko i vredno istraživanje Jadovna, Gospića, Paga, celog tog ranog sistema logora u NDH. To su radili, po prvi put će se videti ovde, mladi hrvatski istoričari, koji će biti predstavljeni našoj javnosti.

Pisarri: To jeste jako važno. Mi, između ostalog, hoćemo da se bavimo genocidom nad Srbima u NDH, jer je to nešto o čemu treba govoriti i treba istraživati, jer je to važno ne samo za Srbiju i za Srbe, nego i za evropski kontekst Drugog svetskog rata, ali i za čovečanstvo. To apsolutno treba da se proučava. Ali ono što mi moramo da uradimo jeste da to izvučemo iz kandži nacionalista, odnosno da napravimo neki alternativni narativ o tome, da ne bude samo u rukama nacionalista, da ne bude iskorišćeno od strane politike i zloupotrebljeno od nacionalista. Zato je ovo važan događaj. Mi hoćemo da predstavimo činjenicu da postoje vredni ljudi u drugoj zemlji koji rade na apsolutno fenomenalan način i sa kojima se može i mora sarađivati, upravo da bismo uspostavili taj drugi, alternativni narativ.

Školegijum: Jer klasični nacionalistički odgovor ovde je – ali niko se tamo ne bavi srpskim žrtvama...

Lucati: Bave se, itekako. Pri tom to rade jako dobro. Ako se budu pravili osnovi narativnih polja i grupe tekstova za neke buduće nenacionalističke udžbenike bilo bi najbolje da ti udžbenici budu regionalni, da mogu da budu upotrebljivi, da su značajni i relevantni i ovde i u Hrvatskoj i Bosni. Na području ovog jezika važan je taj regionalni narativ o tome kako se menjao pojam čoveka, građanina, njegovih prava, kako su se kršila ta prava, kako je tekla istorija, kako su i do koje mere ti ciklusi bili međuzavisni. Ta grupa narativa i taj potencijalni udžbenik regionalne istorije će se upravo sa tim ljudima i praviti.

Pisarri: Naravno, to nije sve. Mi sada imamo dva prilično velika projekta. Jedan bi trebalo da počne 1. jula, o genocidu nad Romima. To je nastavak istraživanja genocida nad Romima u Srbiji. Napravićemo prvu bazu podataka sa imenima žrtava. To je nešto što na evropskom nivou i dalje ne postoji. Ali mi ne želimo samo da ispišemo imena i prezimena tih ljudi, nego da mapiramo njihov život pre rata, tokom rata i posle rata. Na osnovu dokumenata do kojih smo došli napravićemo mape Beograda i Kragujevca, jer su to dva grada o kojima imamo najviše dokumenata. Na tim mapama možemo detaljno i tačno da napišemo u kojoj su kući živeli ti ljudi koji su stradali, kako su se zvali, čime su se bavili, da opišemo porodice itd. I treće su edukativni materijali o stradanju Roma i o anticiganizmu. Ono što se već radi u drugim zemljama, i ono što je na neki način paralelno sa edukacijom o antisemtizmu i Holokaustu, radimo i sa genocidom nad Romima, što mislim da je jako važno u zemljama kao što su Srbija, Bosna i Hrvatska, u kojima živi puno Roma.

Školegijum: Neverovatno je da se tom temom niko nije bavio decenijama. Jedinu knjigu o stradanju Roma u Srbiji napisao je – Milovan Pisarri.

Pisarri: To je na žalost na evropskom nivou tako. Baš nedavno sam bio na skupu takozvanih stručnjaka iz cele Evrope. Mi smo proveli dva dana razgovarajući i svi smo primetili koliko malo znamo i koliko se malo nas bavi time i dalje. Iako je tema jako važna. Naravno, nećemo sad da otvaramo pitanje zašto je to tako, ali o tome treba da se priča. Opet, ono što se dešava u Srbiji i regionu na neki način je u skladu sa onim što se (ne) dešava u drugim zemljama.

Školegijum: Izgleda da što se tiče istraživanja genocida nad Romima, tu smo u skladu sa onim što se (ne) dešava u Evropi, a što se tiče Holokausta, tu smo prilično kontra u odnosu na evropska iskustva.

Pisarri: Jeste. S tim što kada je Holokaust u pitanju, tu postoje ogromne razlike. Nemačka je morala da se bavi Holokaustom i bavi se na vrlo ozbiljan način. Zemlje Zapadne Evrope se takođe bave na ozbiljan način, iako, naravno, sve imaju probleme sa sopstvenim kolaboracionizmom. To je tipično za sve. Ali druga je stvar ono što se dešava u zemljama Istočne Evrope, gde je suočavanje sa prošlošću i kada je Holokaust u pitanju jedna vrlo problematična stvar. Tako da smo mi tu negde u sredini.

Lucati: Zaboravili smo da dodamo i projekat koji sada radimo. Unutar godinu dana će, nadam se, biti proizveden jedan lep zbornik i jedan simpozijum o prinudnom radu u Srbiji za vreme Holokausta, o uzrocima, preduslovima, ali i posledicama toga. Radimo sa grupom stručnjaka sa univerziteta Humbolt u Berlinu i na neki način to će biti zajednički pogled na ovu temu, na stručnom nivou. Nećemo ulaziti u edukativni deo, ali to ostaje za sledeći period.

Pisarri: I tu koristimo metodologiju koju smo koristili uvek, zapravo još od projekta Staro sajmište, a to uključuje istraživanje i vođenje. Organizovaćemo dva vođenja. Jednom idemo u Bor, drugi put na Staro sajmište. To će biti interesantno, jer je Sajmište poznato kao logor za Jevreje, malo manje kao prihvatni logor za Srbe partizane.

Školegijum: Poznati ste po teorijskom radu, po vođenjima, ali ste učestvovali i u nekim aktivističkim inicijativama. Naprimer, radili ste sa Inicijativom mladih za ljudska prava, kada ste u šetnji nosili žute trake. Kakve su bile reakcije na taj vaš angažman?

Lucati: Zabrinjavajuće dobre. Zapravo nije bilo nekih preteranih negativnih reakcija. Mi smo taj događaj napravili kao obeležavanje 75. godišnjice deportacije žena i dece na Sajmište. Taj datum, naravno, nije deo nekakvog komemorativnog kalendara u Srbiji. Srbija ima svoje komemorativne datume, koji se razlikuju od svetskih i evropskih. Za gotovo svaku stavku postoji lokalni datum koji je napravila država, grad ili čak opština u mnogim slučajevima. Smatrali smo da je datum koji je realno vezan za suspenziju ljudskih prava ili suspenziju prava na život žena i dece bitan datum koji treba obeležiti.

Takođe, desetak dana pre je sa ročišta za rehabilitaciju Milana Nedića izbačen advokat Saveza jevrejskih opština i organizacija, koje se protive rehabilitaciji, sa objašnjenjem da je to jednostranački proces, isključivo između države i aplikanata za rehabilitaciju, nakon čega je uz antisemitski incident predstavnik ovih organizacija izbačen. Budući da to nije izazvalo reakciju javnosti kakvu smo očekivali, onda smo napravili na neki način protestnu šetnju kroz grad, od zgrade policije za Jevreje kroz centar, pored bitnih zgrada i lokacija tadašnjeg režima u centru Beograda, do Sajmišta, gde smo pročitali nekoliko važnih tekstova za razumevanje tog događaja.

Pisarri: Zapravo, jedine negativne reakcije su bile tipa: zašto pričate stalno o Jevrejima, a ne pričate o Srbima. To je standard. Ali mislim da mnogi to već automatski ponavljaju i ne razmišljaju. Pa čekaj malo, ne moramo nužno da pričamo uvek o istim stvarima. Onda znači da uvek pričamo o stradanju Srba, pa tak onda o genocidu nad Romima i Holokaustu. Naravno, u NDH se to dešavalo istovremeno, ali to je ipak malo komplikovanija situacija.

Kada je aktivistički deo u pitanju, organizovaćemo nešto, makar simbolički, u odbranu kompleksa Topovske šupe. To mesto je značajno za Holokaust, jer je to bio logor za Jevreje 1941. godine, jedan od prvih u Evropi. On je odavno privatno vlasništvo i sledeće godine ili narednih godina tu će biti izgrađen shopping mall. To mesto je jedva obeleženo danas.

Lucati: Trenutno nije obeleženo, jer je pre desetak dana ukradena ploča. Mislim da je to drugi put.

Pisarri: Sada je glavni fokus na drugi logor, na Sajmište. Postoji gradska komisija u okviru državnih institucija koja će napraviti memorijal. Ali mi ne smemo da dozvolimo da se, ako se napravi nešto na Sajmištu, zaboravi ono što se desilo u Topovskim šupama. Dosta je suludo na tom mestu napraviti shopping mall. U tom smislu ćemo nešto sigurno organizovati i već smo na putu.

Lucati: Kada se bavimo drugim logorom Staro sajmište, treba videti ko, kako i zašto dospeva u taj drugi logor. Ko su ti Srbi u tom logoru, po kojim osnovama su dovođeni u logor? Onda će se videti da to nema puno veze sa NDH. To je nemački logor, to su nemački prioriteti. To je civilno stanovništvo pokupljeno sa oslobođenih teritorija iz raznih kontraofanziva. Nacionalistima je jako važno da su to sve Srbi, da im je to najmanji zajednički imenitelj. Svi ti Srbi su bili članovi ili simpatizeri partizanskog pokreta otpora ili su civili koji su živeli na teritorijama koje su oslobodili partizani. To je najveći deo zatočenika drugog logora na mestu Sajmišta. I to itekako ima veze sa pričom o NOB-u, koje se svi nacionalisti gnušaju. Njima je dovoljno samo da kažu da su svi zatočenici bili Srbi. A nisu baš ni svi bili.

U svakom slučaju, smatramo da svaki narativ o logorima, o bilo kom mestu i periodu Holokausta i genocida, mora da prati tačno ono što se događalo na tom mestu. Ne više i ne manje od toga. Od toga se mora poći. Ako je nekome bitno ko su ti ljudi, onda hajde da tačno vidimo ko su, zašto su tu i kako su dovedeni.

Školegijum: Većih opstrukcija vašeg rada nije bilo. Jeste li imali institucionalnu podršku?

Pisarri: Bilo je podrške. Konkurišemo za sufinansiranje programa. Dve godine za redom naše programe je na konkursu podržalo Ministarstvo kulture.

Lucati: Konkurišemo i na nivou Grada, ali tamo ne prođemo...