Tokom četiri godine nastave književnosti u srednjoj školi, samo jedan čas je posvećen medijima. Tema je kratka novinarska vest i onih čuvenih pet pitanja (ko, šta, kada, gde, kako), obično bez šestog, ne manje važnog – zašto. Kratka novinarska vest je sve znanje o medijima koje srednjoškolci ponesu iz gim­nazija, a medijima i medijskoj manipulaciji izloženi su svakodnevno. Zašto je to tako u našim školama mogla bi biti tema posebnog teksta. 

Kako bi se na času posvećenom medijima, dakle vesti, mogla obraditi ova, o Branku Ćopiću?

Ko? Branko Ćopić

U tekstu piše: Đuro Šašić, Miloš Sladković, Đuka Mojkić. I Branko Ćopić. Svi su postali poslijeratni funkcioneri. O svima njima ispotiha se priča svih ovih godina, o njihovom učestvovanju u masakru.

Jedini živi svedok na koga se autor teksta poziva je Alija Grošić, koji kaže da on zapravo nije direktni svedok, već prenosi priču pokojne supruge: “Svi su se oni kasnije pojavili nakon rata, a ko je vodio napad… Bilo je puno ljudi, ko zna ko je vodio napad tog jutra, ko je dao naredbu”, priča Alija. O Ćopiću je čuo, na stotine puta. On ga nije poznavao i ne sjeća se. Ali ga je u selu, među ustanicima, vidjela i prepoznala Alijina rahmetli supruga Hasija. I o tome je često pričala. Njezino je svjedočenje zabilježeno, priča o Branku Ćopiću nalazi se u Muzeju holokausta u Sjedinjenim Državama.

Od svih učesnika izdvaja se Branko Ćopić koga svedok nije poznavao, ali je čuo od osobe čije svedočenje više ne možemo čuti. Muzej Holokausta u Sjedinjenim Državama overava ovo sećanje iz druge ruke, ali svedočenja, ili dokumente, ili odgovarajuće reference u tekstu nema.

Muzej Holokausta

Muzej Holokausta u Sjedinjenim Državama svakako je United States Holocaust Memorial Museum (www.ushmm.org) u Vašingtonu. Ova institucija prikuplja i čuva ogromnu bazu podataka koja se prvenstveno odnosi na Holokaust, ali i na sve zločine počinjene tokom Drugog svetskog rata, a i kasnije. Muzej ima istraživački, memorijalni i edukativni karakter. Njihov sajt je impresivan i čini dostupnom svima ogromnu količinu dokumentarne građe.

Nastavnik koji đacima tumači standarde novinarstva uradiće ono što je autor teksta morao da uradi za svog čitaoca, ali nije. Potražiće svedočenje Hasije Grošić. Pretraživanje po imenu svedokinje ne daje nikakve rezultate. U delu sajta koji je nazvan colectons and search, sa bazama podataka, moguće je pretraživati kolekcije fotografija, video zapisa, zebeleženih sećanja (oral history) i drugih dokumenata. Ovde je dostupna kolekcija od 66.942 zabeležena usmena sećanja, a u bazi podataka nalaze se 34.384 imena.[1] Najveći broj sećanja je na engleskom (34.627), na srpskohrvatskom su 254 dokumenta, na srpskom 393, a na hrvatskom 392. Ni u jednom od ovih (1039 na našem jeziku) dokumenata ne pominje se Hasija Grošić kao svedokinja. Nastavnica koja ovo piše otvorila je svaki document i pročitala ime svedokinje ili svedoka.

Zbog činjenice da je moguće da postoje dokumenta koja su u Muzeju, a nisu dostupna putem sajta, uspostavljen je kontakt sa saradnikom Muzeja Holokausta kojem ime Branka Ćopića nije nepoznato. Ni on nije našao ništa, ali je prosledio informacije i upit onima koji su u Muzeju zaduženi za ovakva pitanja, iako ne veruje da će odgovor stići brzo, jer su zaposleni zauzeti demantovanjem sve brojnijih i glasnijih poricanja Holokausta (Holocaust Denial).

U tekstu koji je Stav objavio 2. januara 2017. (Ćopić i drugovi: ‘Pošto je sad kila šećera’, pitali su trgovca Bobića i zaklali ga) pominju se tri svedoka čija su sećanja na događaje u Duboviku zabeležena i sačuvana u Muzeju u Vašingtonu, ali se njihova imena ne navode, pa ih ne možemo tražiti u bazi podataka Muzeja. Postoji nejasna informacija kako je do tih svedočenja došlo. Stavov autor Nedim Hasić u svom tekstu se poziva na članak novinara Jasmina Grošića (Bužimljanina koji živi u Bosanskoj Krupi) koji je razgovarao sa nekoliko svjedoka zločina.

Čitalac ne saznaje gde je taj članak objavljen, te ga ne možemo potražiti. Daje se samo citat iz Grošićevog članka:

Rane koje je našem narodu nanio Branko Ćopić još bole sve iole osviještene i obrazovane Bošnjake. Prije nepunih mjesec dana u Velikom Duboviku, brojni su Krupljani prisustvovali otvaranju turbeta i hair-česme u znak sjećanja na Dubovičane koje su pobili Branko i njegovi drugovi... Našim gradom i danas hodaju brojni Dubovičani koji su svojim očima vidjeli Ćopićevo junaštvo nad nejakim starcima i djecom.

Pitanje na koje srednjoškolski čas o novinarstvu treba da odgovori jeste zašto je optužba Branka Ćopića izbačena u javnost uz izrazito niske profesionalne standarde, uključujući uprošćavanje i skraćivanje informacija koji se graniče s falsifikatom.

Opet imamo posla sa neimenovanim brojnim svjedocima. Stavov autor tvrdi da su zbog Grošićevog članka svedoke iz Dubovika potražili istražitelji (!) Muzeja Holokausta. Autorka ovog teksta veruje da Hasić zna razliku između istražitelja i istraživača, ali ne bi da ulazi u prirodu pogreške, mada se nada da je podsvesna.

Svjedočenje troje preživjelih ljudi o zločinu u kojem je učestvovao i kasnije čuveni pisac zabilježeno je na kamerama i sačuvano u vašingtonskim arhivima.

Ako je i zabeleženo kamerama i sačuvano u Muzeju u Vašingtonu, mi to ne možemo proveriti, jer nam imena nisu poznata, a već ima dovoljno razloga da se autoru Stava ne veruje na reč. Još ćemo o tim razlozima.

Šta? Masakr

Autor teksta koristi reč masakr, koja će rasejana po bespućima interneta u nekim komentarima narasti do genocida. Tri su izvora na koja se poziva objašnjavajući šta se desilo u Velikom Duboviku. Svedočanstva preživelih, knjiga Svetozara Ćulibrka Zapisi sa Grmeča (Beograd: Prosveta, 1964.) i monografija Bosanskokrupska opština u narodnooslobodilačkom ratu i revoluciji. Iz ova dva pisana izvora autor tekstova objavljenih u Stavu uglavnom preuzima gotovo identične rečenice: iz monografije citira zapis Svetozara Ćulibrka objavljen skoro u istom obliku i u knjizi Zapisi sa Grmeča:

O jednoj “francuzici”

Opisujući metež koji je nastao prilikom sukoba u Duboviku, Ćulibrk to ilustruje sličicom o zabuni do koje je zamalo došlo zbog jedne kape: “U ovoj gužvi Branko Ćopić jedva ostade živ; nosio je francusku kapu pa jedan seljak zamahnu kundakom da ga udari, ali Aćim Rašeta stavi ruku pod kundak i tako ga spase”.

U tekstu koji 29. decembra 2016. objavljuje Sandzakpress (prenoseći deo iz Stava, a deo iz Saff-a) parafrazira se ova rečenica: Prema njegovom (Ćulibrkovom, op. aut.) kazivanju Ćopić je u jednoj muslimanskoj kući našao (čitaj: ukrao) francusku kapu i istu stavio na glavu. Jedan ustanik koji se tu našao s leđa je zamalo ubio Branka Ćopića pomislivši da se radi o muslimanu.

U tekstu koji Stav objavljuje 2. januara 2017. čitamo tačan citat z Ćulibrkove knjige, ali se već u sledećem pasusu govori o francuzici koju je Ćopić ukrao, umesto našao.

Šta je francuzica? Beretka, najčešće teget ili crna, koju su tradicionalno nosili Bošnjaci između dva rata. Istu su kapu, nazivajući je češće baskijska, nosili i borci interbrigada u Španiji, pa je stoga bila popularna među mladim komunistima i levičarima širom Evrope. Optužba za Ćopićevu krađu francuzice iz muslimanske kuće morala bi se bolje dokazati.

Autor tekstova o Branku Ćopiću kao zločincu veruje Ćulibrku i poziva se na njegovu knjigu samo u vezi detalja sa francuzicom. Bilo bi lepo da se potrudio i pročitao, pa čitaocima preneo, u najkraćem, o čemu govori ostatak knjige: ako mu se veruje za Dubovik i Ćopićevu francusku kapu, onda bi mu se moralo verovati i kada govori da je: poslije stvaranja NDH opština preseljena u Veliki Dubovik (iz Srednjeg Dubovika, prim. aut.), u kuću braće Kulenovića. Dubovički trgovac se opredijelio za Hitlera i Pavelića; u svojoj prodavnici prikucao je na zid geografsku kartu Evrope i svaki dan slušao radio-vijesti iz Zagreba; na karti je označavao put Hitlerove vojske prema Moskvi, govoreći da Rusi biže i da će za petnaest dana cela Rusija pasti.

Na strani 26. i 27. knjige Pod Grmečom Ćulibrk opisuje ponašanje nekoliko ustaša iz Krupe koji su pijani došli fijakerom u opštinu i doneli spiskove za likvidiranje. Prva predviđena grupa brojala je oko 70 ljudi, uglavnom uglednih seljaka iz okolnih sela. Ćulibrk navodi i da su se neki Dubovičani kolebali, pa je jedan šest puta oblačio i skidao ustašku uniformu. Navodi Ćulibrk i da iz srpskih sela više niko nije odlazio u Dubovik, da su ustaše tu pile, jele jaganjce i pucale, ali sve to se u revizionističku konstrukciju teksta ne uklapa, pa se citat grubo skraćuje.

Kada govori o napadu na Dubovik, Ćulibrk pominje samo kuću Bobića i u njoj oko dvanaest stradalih koji nisu želeli da se predaju. Iz kuće se pucalo. Kada u tekstu od 16. januara 2017. Stav objavi spiskove stradalih, broj poginulih u kući se poklapa sa informacijom koju daje Ćulibrk.

O Duboviku u knjizi Pod Grmečom piše i ovo:

Ovoga puta izgorjela je samo Bobićeva kuća, ali muslimanski Dobovik ostade pust; sve živo je pobjeglo u Arapušu, a iz Arapuše u Bosansku Krupu; iz ova dva sela nije ostala ni živa muslimanska duša. Ustaše su prisilile seljake muslimane da pođu s njima u Bosanku Krupu, a ustanici su bez boja ušli u Arapušu; front je pomjeren prema Velikom i Malom Badiću, Ostružnici, Ćorama i Otoci. Muslimani su ostali jedino u selu Potkalinju. Sada je trebalo razvijati ideju bratsva između Muslimana i Srba u ovim krajevima, pa se toga posle prihvatiše komunisti i njihovi simpatizeri, ko i svi oni koji su željeli slobodu i pobjedu. Počeše se stvarati prve partijske organizacije u Rujiškoj i Hašanima, zatim prve organizacije komunističke omladine i prvi seoski narodni odbori.

Sve ovo previđa autor Stava, jer se ne uklapa u sliku koju želi da stvori.

Kada? 1941. godine

Godinu znamo, datum baš i ne. Možda 27. jul, možda 2. avgust. Ne slažu se svedoci. Ako im i poverujemo da se bar pedeset godina moralo hrabro ćutati, zar nije bilo dovoljno vremena da se, potpuno van sistema vlasti, utvrdi istina bar o datumu. To im niko ne bi mogao zabraniti. A i danas bismo im lakše verovali.

Gde? U Duboviku

To je izgleda jedini podatak koji se ne preispituje revizionističkim čitanjem.

Kako?

Kao što se iz prethodnog može zaključiti, bez ijednog uverljivog i proverljivog detalja o Ćopićevom učešću u četničkom napadu na Dubovik.

Zašto

Ostaje nam na kraju najvažnije pitanje: zašto. Ali ne zašto se sukob dogodio – istorija je to ipak precizno objasnila i nikakva tabloidna revizija tu neće pomoći.

Pitanje na koje srednjoškolski čas o novinarstvu treba da odgovori jeste zašto je optužba Branka Ćopića izbačena u javnost uz izrazito niske profesionalne standarde, uključujući uprošćavanje i skraćivanje informacija koji se graniče s falsifikatom. Zašto je potrebno pisca čije je delo nesumnjivo veliko i koje je važan deo jugoslovenskog kulturnog nasleđa na ovaj način diskreditovati?

Zašto se sada pojavljuje tekst koji već naslovom pokazuje da mu je od maskara Bošnjaka važnije da u prvi plan stavi Branka Ćopića, senzacionalistički, manipulativno i bez čvrstih dokaza.

Tekst objavljen u Stavu 28. decembra 2016. godine već sutradan prenela je desetina portala:[2] cro-eu.com (25.3.2017), sandzakpress.net, bosnapress.net, vazdan.com (25.3.2017), cazin.net...

Nije prošlo mnogo, a već su po forumima neki komentatori lakonski pisali četnik Branko Ćopić.

Tu se nazire cilj cele ove operacije: navići površnog konzumenta na tu konstrukciju, lobotomisati ga da se ne trgne kada neko zahvaljujući copy-paste novinarstvu izgovori bilo koju revizionističku glupost.

Idući ka tom cilju treći se članak o Branku Ćopiću u Stavu (16.1.2017., isti autor) završava pričom o Ćopićevom opisu autentičnog događaja u priči Mitraljezac golubijeg srca. Odustaće se od svih znanja o književnosti i teoriji pripovedanja da bi se četnici Branka Ćopića povezali sa četnicima iz devedesetih. Kroz nekoliko godina, sasvim to lako možemo zamisliti, niko se neće buniti što se dela nekakvog četnika Branka Ćopića, Karadžićevog i Mladićevog saborca, izbacuju iz školske lektire. Ima li neki dokaz da je Branko Ćopić bio četnik, upitaće slabašnim glasom neka nastavnica ili pristojni đak. Dokaz, šta će vam dokaz, pa to se zna, odgovoriće nekakvi doktori ili doktoranti književnosti, otkrivajući tako da iza niskih novinarskih standarda stoje još niži naučni i etički. Tako će se još jedan književnik, pored Ive Andrića, pretvoriti u žeton kojim će mladi nacionalisti plaćati ulaz u bordel istorije.