Jedna aktuelna i uznemirujuća vest poslužiće ovde kao uvod u analizu jednog naučnofantastičnog filma. Na upravo završenim parlamentarnim izborima u Nemačkoj partija krajnje desnice Alternativa za Nemačku (AfD) uzela je oko 13 odsto glasova. Prvi put posle 2. svetskog rata, jedna ultradesničarska stranka ući će u nemački parlament i to sa više od 90 poslanika. Da se dogodilo u nekoj drugoj zemlji, opet bi to bio dobar razlog za ozbiljnu brigu. Međutim, stvari stoje još gore baš zato što je reč o Nemačkoj. Kao odgovor na masovne zločine iz Drugog svetskog rata, koje su počinile njene regularne oružane jedinice, Nemačka je primenila niz mera tranzicione pravde kako bi jednom zauvek napravila raskid sa lošom prošlošću i postavila okvir za pristojnu sadašnjost i budućnost. Među tim merama nalaze se i institucija ustavnog suda kao i koncepcija militantne demokratije. Ustavni sud je telo koje u konačnom ishodu svim građanima Nemačke garantuje jednak tretman bez obzira na njihovu versku, rasnu, etničku, polnu ili seksualnu pripadnost (spisak svojstava je otvoren i ne ograničava se samo na ove pripadnosti; drugim rečima, nijedno svojstvo ne sme biti osnova za diskriminaciju). Militantna demokratija, s druge strane, zahteva – na prvi pogled kontradiktorno – da se demokratska prava i slobode uskrate svima onima koji ugrožavaju demokratska načela i vrednosti. Sasvim jednostavno: nema demokratije za one koji bi da je ukinu drugima.

AfD, pak, insistira na odbrani specifične nemačke, to jest evropske kulture, koja je po njima hrišćanska, a ugrožavaju je brojni muslimani koji su se tokom decenija nastanili u Nemačkoj. Neki čelnici AfD-a išli su tako daleko da negiraju da je u 2. svetskom ratu pobijeno više od 6 miliona Jevreja; štaviše, može se osnovano spekulisati da na taj način prećutno odobravaju počinjeni masakr. Uobičajeno objašnjenje da ljudi loše žive i da se iz očaja opredeljuju za radikalne političke opcije, odbačeno je u prvim analizama izbornih rezultata. Naime, ekonomski pokazatelji u Nemačkoj odavno nisu bili tako dobri – nezaposlenost je mala, a standard je relativno visok. Umesto ekonomskih razloga, komentatori pažnju skreću na nešto drugo – na veliki priliv izbeglica, čiji se broj u Nemačkoj od 2015. do danas uvećao za preko milion. Strah od izbeglica naveo je ljude da glasaju za AfD, složni su komentatori. Strahom od izbeglica, dakle, bavićemo se u ovom tekstu, a na primeru naučnofantastičnog filma iz 2009. godine Distrikt 9 južnoafričkog reditelja Neilla Blomkampa.[1] Blomkampov film na jasan način slika šta je to čega se ljudi boje kada zamišljaju izbeglice.

1.

Blomkamp je film realizovao kao kolaž različitih vizuelnih žanrova i registara. Priču o dolasku vanzemaljaca u predgrađe Johanesburga pratimo kroz vesti, dokumentarne priloge, lične video zapise, stručne ili kvazistručne osvrte na događaje, žestoku akciju, te kroz ljubavnu dramu. Svaki od tih žanrova – informativni, dokumentarni, dnevnički, akcioni, romantični – dat je u više registara: mimetičkom, sa jakim ironijskim odmakom ili s povišenim emocijama. Ne samo što od tako dobijenih slika i narativnih fragmenata treba da konstruišemo priču, pokušavajući da prepoznamo svaki žanr i unutar njega pogodimo registar i ispravno protumačimo tako posredovani sadržaj, Blomkamp od nas traži mnogo više: on nam sugeriše da se na isti način krećemo kroz svakodnevnu stvarnost i tumačimo je. Stvar je, međutim, u tome što u priči imamo posla s vanzemaljcima. Ali i tu Blomkamp ima poentu – funkcija svih ovih žanrova i registara jeste da normalizuju neočekivane ili nezamislive događaje. Od toga kako su ti događaji predstavljeni i normalizovani zavise i naši stavovi i ponašanje prema njima.

Dakle, svemirski brod se, nagađaju Zemljani, pokvario i tako pokvaren zaustavio iznad Johanesburga i sad lebdi iznad grada. Prvi, reklo bi se krajnje ljudski porivi bili su radoznalost i želja da se pomogne bićima u nevolji. Spasilačke ekipe ulaze u brod, pronalaze nesrećne vanzemaljce, spuštaju ih na tle i smeštaju u prihvatni logor da bi im pomogli. S vremenom, međutim, situacija se menja. Posle par decenija svima postaje jasno da su vanzemaljci tu da ostanu, dok brod i dalje bespomoćno lebdi iznad grada, pa se i dinamika odnosa menja. Prihvatni logor pretvara se u nešto između slama i koncentracionog logora – slam od kartonskih baraka ograđen je bodljikavom žicom, oko koje se na pravilnom rastojanju podižu stražarnice za nadgledanje stanovnika slama. Od početne želje da pomognu, građani Johanesburga stižu do gađenja i prezira prema nevoljnicima iz svemira. Potonjima se zabranjuje mešanje sa Zemljanima, ulazak u kafiće i restorane, vožnja gradskim prevozom i mogućnost da legalno rade i zarađuju za život. U sledećem koraku, gađenje prerasta u odvratnost, pa vlasti odlučuju da logor izmeste na 200 kilometara od Johanesburga i tako umire građane.

Zaplet se vrti oko procedura i postupaka za izmeštanje, da bi se u jednom trenutku preobrazio u priču o pokušaju vanzemaljaca da napuste svoje privremeno, prisilno boravište. Samim premeštanjem rukovodi Wikus, jedan od zaposlenih u Multinational United (MNU) – najamničkoj vojsci, ali i kompaniji koja proizvodi oružje i trguje njime. MNU, kao plaćenička oružana sila ali i privatna kompanija orijentisana na profit stoji u ovoj priči – a to je tek jedan od izvanrednih i opravdanih implicitnih autorskih komentara na odnose moći u stvarnom svetu – umesto zvaničnih vlasti koje bi umesto profitom morale u svom postupanju da se vode opštim dobrom. Wikusa, na prvi pogled stereotipnog, obezljuđenog birokratu, koji će tek kasnije u priči pokazati i svoje prave ljudske kapacitete, besprekorno u različitim tonalitetima – od parodijskog, preko herojskog do tragičnog – tumači izvanredni Sharlto Copley (koga ćemo gledati i u naredna dva Blomkampova filma, a o jednom od njih, Elizijumu, iz 2013, biće više reči nešto kasnije).

Naravno, stvari sa premeštanjem će krenuti naopako i zakomplikovati se uprkos birokratskim procedurama koje su svemu imale da daju privid legalnosti i legitimnosti. Stanovnici slama će odbiti da se isele, a MNU će pribeći sili da bih ih privolela da napuste svoje straćare. Sporadični sukobi prerašće u oružani okršaj sa žrtvama na obe strane. Na ekranu, mi ćemo paralelno gledati i sam (prljavi, mali) rat, ali i medijske predstave tog oružanog obračuna u slamu, sasvim u maniru izveštaja sa ratišta globalnih informativnih mreža poput CNN-a na primer. Raskorak između dve slike informativan je i za snalaženje u medijskom prostoru u stvarnom svetu (reklo bi se da u filmu imamo na delu kratak ali efektan kurs iz medijske pismenosti).

Autorovo insistiranje na razobličavanju birokratskih procedura kao lažnim garantima legalnosti i legitimnosti ima svoje paralele u stvarnim događajima. Poznate su i protumačene birokratske mere koje su pratile otpremanje evropskih Jevreja u koncentracione logore. U nešto bližoj prošlosti, autoru su na raspolaganju bili i događaji i ponašanje države u samoj Južnoafričkoj Republici. Dva su konkretna događaja poslužila kao osnova za filmsku priču. Jedan je iz šezdesetih godina 20. veka: južnoafričke vlasti su tada odlučile da u skladu sa svojom politikom aparthejda iz jednog dela Kejptauna isele sve tamnopute žitelje. Oko 60.000 ljudi je tih godina bilo isterano iz svojih kuća i preseljeno na druga mesta, samo zato što su bili crni.[2] Drugi je događaj iz osamdesetih, kada su u jedno naselje crnih Južnoafrikanaca prispele izbeglice iz Zimbabvea: uprkos iskustvu vlastitog stradanja, starosedeoci nisu imali nimalo razumevanja za pridošlice, već su pokušali da ih isteraju sa svoje teritorije. Bio je to još jedan tragičan primer kako potlačene grupe reprodukuju obrasce tlačenja nad slabijima od sebe. Odraze takvog ponašanja videćemo i u filmu, u prezrivim izjavama crnih stanovnika Johanesburga o vanzemaljcima.

Oba događaja otkrivaju principe i svetonazore na kojima počivaju režimi aparthejda, to jest rasne (ili etničke, svejedno) segregacije i diskriminacije. Svoje utemeljenje ti režimi pronalaze u kulturnim razlikama, koje proizlaze iz nepremostivih bioloških razlika. Te razlike na kraju čine nemogućim zajednički život, pa se segregacija vidi kao krajnje zdravorazumsko rešenje: odvajanjem ljudi čuvaju se njihove kulturne posebnosti i omogućava da razdvojene rase opstanu i sačuvaju svoja jedinstvena obeležja. U ime takvog opstanka, pravda se onda i diskriminacija: kultura i biološka svojstva nekih rasa naprosto onemogućuju njihove pripadnike da rade određene poslove. Nimalo slučajno, redovno se ispostavlja da je reč o visoko vrednovanim i dobro plaćenim zanimanjima ili visokim političkim funkcijama. Tako se, u ime očuvanja jedinstvenih kultura, održava dominacija jedne rase nad drugom, što na kraju, reći će zagovornici aparthejda, i nije ništa nemoralno jer je zadato prirodom iz koje proizlaze i kulturni i intelektualni potencijali različitih grupa ljudi. Naravno, reč je tu o čistoj fikciji: nema nikakvog naučnog utemeljenja u tvrdnjama da postoje bilo kakve biološke predispozicije koje mogu da ograniče domete pojedinih grupa ljudi; povrh toga, naprosto nema bioloških predispozicija na osnovu kojih bi se ljudi mogli razvrstati u moralno relevantne kategorije. Ovu rasističku fikciju stvaraju različiti diskursi – a sve ih predstavlja i razobličuje Blomkamp u svom filmu.

2.

Svetonazore koji stoje iza segregacionih i diskriminacionih politika aparthejda Blomkamp je u svojoj filmskoj narativnoj hiperboli doveo na prvi pogled do krajnosti. U filmu nema nikakve sumnje u to da su vanzemaljci bića druge vrste. Ona stižu sa druge planete i sa sobom donose potpuno nepoznatu i po svemu sudeći sa našom nekompatibilnu kulturu. Uz sve to, ta bića su i nesumnjivo ružna. Imaju pipke preko usta, a umesto kože ljuspe. Njihova morfologija je takva da naprosto nisu u stanju da proizvode glasove nalik na ljudske, te ni jezik ne mogu da nauče. Važi i obrnuto, ljudi nisu u stanju da govore njihovim jezikom. Kao da ni to nije dovoljno, Blomkamp dodaje da se ta bića hrane smećem, a u potrazi za hranom, naravno, preturaju po kontejnerima, na zgražanje ljudi. Naposletku, da stvari do kraja zaoštri i učini vanzemaljce što više nalik životinjama, Blomkamp uvodi još jedan motiv: posebna poslastica za došljake iz svemira je – mačja hrana. Nažalost, iako sve deluje kao umetničko preterivanje, u suštini to su sve stavovi kojima se opravdava aparthejd. Biološke razlike se u režimu aparthejda tretiraju kao da je reč o bićima sa različitih planeta. A kulture se vide kao potpuno odvojeni i svemirskim prostranstvima razdvojeni svetovi. Blomkamp tako u filmu ne daje hiperbolu, nego doslovno predstavlja shvatanja na kojima se temelji aparthejd. Naravno, i odvratnost, naizgled opravdana, deo je takvog sistema.

Pošto je tako postavio scenu i podelio uloge, Blomkamp je počeo da razobličava jedan po jedan od ovih elemenata. Sve počinje sumnjom u to da su razlike zaista nepremostive, ako ni zbog čega drugog, a onda zbog biologije. Sticajem okolnosti, naš birokrata će podleći procesu mutacije (nešto vrlo nalik preobražaju Gregora Samse u bubu) i tako vlastitim telom posvedočiti da su genetski sastavi dve različite vrste ipak kompatibilni. Inače, strah od genetskog mešanja vrsta, jedan je od najjačih strahova u rasističkom diskursu:[3] o tome govori i niz diskriminacionih politika koje su zabranjivale brakove između pripadnika različitih vrsta, kao i obespravljivanje osoba sa mešanom krvi. Drastičan primer su nacistički zakoni o tome ko se ima smatrati Jevrejom i na osnovu toga biti obespravljen.[4] Ali, ta mutacija je možda i ponajmanje bitan element za dekonstrukciju aparthejdskog diskursa. Značenje mutacije otkriće se u jednom drugom sloju priče, o kome će kasnije biti više reči.

Od mutacije Wikusa u biće s drugog sveta (sasvim prikladno, što mutacija više odmiče, birokrata sve više postaje ljudsko biće iako ga sve više vidimo kao vanzemaljca – maestralna je ironija kojom Blomkamp razbija predrasude), zanimljivije su i realnije transakcije između vanzemaljaca i Zemljana. Pošto je poslovanje s vanzemaljcima zabranjeno, transakcije će na obostranu korist obavljati grupa nigerijskih kriminalaca (zabavno je što je zbog ovog film bio zabranjen u Nigeriji). Blomkamp će vođu bande smestiti u invalidska kolica i tako motivisati vođina maštanja o sticanju fizičke snage bića iz svemira: divljenje vitalnosti nižih rasa, koje se ogleda i u strahu od njihovih reproduktivnih moći, još jedno je opšte mesto rasističkog diskursa.[5] Kako god, u poslovnim transakcijama obe strane vrlo lako pronalaze zajednički jezik i interes i uspostavljaju pravila suživota – naravno, kriminalci, kao izopštenici iz normalnog sveta, takođe žive u slamu.

Ali, nije stvar samo u tome da se može pronaći zajednički interes i na tome izgraditi zajednički život – autor kao i mi znamo da to nije dovoljno (mada bi trebalo da bude) za uzajamno poštovanje i saosećanje. Stoga će se u jednom trenutku u filmu pojaviti i potomak jednog vanzemaljca. Odnos prema potomstvu, to jest briga za decu zajednička je vanzemaljcima i Zemljanima. To je onda i osnova za saosećanje. Kako su prvi kritičari filma odmah ispravno primetili: od trenutka kad se pojavi svemirsko dete nadalje, simpatije gledalaca prelaze na stranu bića iz svemira – sasvim u skladu sa pravilima akcionog žanra sf-a mi počinjemo da navijamo za njih jer oni postaju glavni protagonisti priče. Naš birokrata preobraziće se ne samo u vanzemaljca nego i u istinskog heroja kada odluči da se žrtvuje i po cenu vlastitog života pomogne malom vanzemaljcu i njegovom roditelju da se vrate kući.

3.

Nema se šta prigovoriti Blomkampovom narativnom izvodu da iza aparthejda i neprijateljskog odnosa prema izbeglicama stoje isti pogledi na svet: ljudi se biološki i kulturno dele na različite grupe; razlike su nepremostive i osuđuju na neuspeh svaki pokušaj zajedničkog života; štaviše, razlike su takve da zbog specifičnih grupnih aspiracija različite grupe jedne drugima prete uništenjem i zato se moraju strogo razdvojiti i braniti svoje granice po svaku cenu. Svakodnevno iskustvo nam govori drugačije: ljudi se u principu razumeju, uglavnom teže sličnim stvarima i u stanju su da sarađuju da bi ostvarili svoje interese; štaviše, sposobni su da procene i šta bi bilo zajedničko dobro i potčine mu svoje partikularne interese. Slika o strogo podeljenim grupama učinak je različitih na činjenicama i naučnim uvidima ni najmanje utemeljenih diskursa (da ponovimo, Blomkamp ih je mahom sve uverljivo predstavio), čiji je glavni izvor – strah. Naravno, tim strahom manipulišu oni koji imaju moć da ga proizvedu. Iz tog ugla bitno je i jedno naknadno objašnjenje premeštanja vanzemaljaca s jednog mesta na drugo. Objašnjenje se daje pri kraju filma, iz pozicije naknadne pameti komentatora događaja: verovatni razlog za preseljenje bila je želja MNU-a da pronađe i prisvoji oružje velike razorne moći koje su sa sobom doneli vanzemaljci. Budući da su ga krili u svojim kartonskim čatrljama, bilo je potrebno izmestiti ih da bi oružje dospelo u ruke čelnika MNU-a. Tu se Blomkamp poigrao rasističkom zavišću prema reproduktivnim potencijalima nižih rasa i u filmu je pervertovao u jednako rasističku žudnju za njihovim kapacitetom da seju smrt. Žudnja se u priči krije pod velom težnje da se zaradi novac od prodaje novog oružja.

Ispostaviće se, međutim, i tu se otvara novi sloj priče, da je tehnologija vanzemaljaca neraskidivo isprepletena sa njihovom biologijom. Stoga njihovo oružje ljudi ne mogu da koriste. Vanzemaljci su u stvari kiborzi[6] – delimično živa bića, a delimično, recimo to tako, roboti. Wikus stoga ne mutira samo u vanzemaljca, nego i u kiborga – što će u filmu biti posebno naglašeno kada se nađe unutar robota, potpuno nalik na one iz serijala o Transformersima, i sjedini se sa njim. Namerno ili ne, Blomkamp se tim slojem svoje priča nadovezao na dugu tradiciju sf-a u čijem se središtu nalaze roboti i ljudska nelagoda u vezi sa njima. Krajnji drugi dakle nisu ni pripadnici drugih rasa, ni tuđini iz svemira, već mehanička stvorenja, kreature sasvim suprotne rođenim, živim bićima. U romanu Na rubu zadužbine Isaka Asimova,[7] na primer, taj krajnji drugi, čija se pojava priprema na par stotina strana i predstavlja kulminaciju priče, jeste robot u obličju – sasvim očekivano – žene.[8] U brojnim pričama Asimov će iznova postavljati pitanje mogu li se roboti prihvatiti kao živa, ljudima nalik bića. Scenaristi filma Ja robot[9] sasvim će ispravno razumeti ovu nameru pisca i ceo će film zavrteti oko promene stava glavnog junaka prema robotima: od prezira ka prihvatanju i poštovanju. Dakle, šta je to što ljude čini ljudskim bićima? Njihova biologija, u kom slučaju roboti nemaju nikakve šanse, ili njihova sposobnost da moralno sude?

Nelagoda prema robotima je u stvari nelagoda prema tehnologiji uopšte, a ova je opet refleks neprijateljstva prema idejama prosvetiteljstva, racionalizma i modernizacije, te prema naučnom mišljenju uopšte. Vrlo grubo rečeno, za razliku od robota, ljudi se ne mogu programirati, a njihove reakcije rezultat su spleta emocija, privrženosti, zabluda i racionalnih uvida. Čak i kada znaju šta je ispravno, kada do kraja izračunaju prednosti i nedostatke raznih opcija, ljudi će, ponekad krajnje neobjašnjivo, postupiti drugačije ili suprotno od svojih utemeljenih kalkulacija.[10] I upravo ih to čini ljudima: sposobnost da donose odluke, da biraju i da greše. Asimov će ovu dihotomiju između robota i ljudi razrešiti vrlo efektno. Pošto su delo ljudskih ruku, roboti su programirani tako da ne mogu da naude ljudima. To se garantuje trima osnovnim pravilima koja roboti ne mogu da prekrše. Ta pravila imaju isti status kao i moralne norme za ljude. Međutim, iz priče u priču Asimov će pokazivati da ta tri pravila nisu dovoljna i da u svakom konkretnom slučaju i robot mora, baš kao i ljudsko biće, da odluči šta je ispravno. To ih konačno čini mnogo više ljudima, a mnogo manje spravama.

Blomkamp će pitanje postaviti s drugog kraja, ali će doći do sličnog odgovora – zašto Wikusa, koji se sasvim transformisao, i dalje vidimo kao čoveka, a ne kao vanzemaljca, robota ili kiborga? U toj značenjskoj ravni radi treći, romantični narativni tok u priči: koliko god da se izobličio – do neprepoznatljivosti, dakle – Wikus će ostati zaljubljen u svoju suprugu. Pošto je posle svih peripetija uspeo da spasi živu glavu, Wikusa u poslednjoj sceni filma gledamo kako od metalnih otpadaka pravi ružu za suprugu. Kapacitet da moralno prosuđuje i da voli od Wikusa čini biće dostojno poštovanja, bez obzira na to da li je s ovog ili onog sveta, da li je robot ili kiborg, da li je crn ili beo (ljuspe kojima je sada prekriven su nejasno smeđe boje).

4.

Temi izbeglica Blomkamp će se vratiti i u narednom filmu, ogolivši je s jedne druge, ovaj put socijalne strane. U Elizijumu[11] će čitava zemlja postati nalik na slam u kome žive vanzemaljci u predgrađu Johanesburga. Na priličnom rastojanju od zemlje, napravljen je, pak, satelit gde raskošno žive privilegovani ljudi. Zaplet se plete oko pokušaja ljudi sa Zemlje da se dokopaju rajskog satelita. Ali, nije reč o bilo kojim ljudima. Na satelit pokušavaju da stignu bolesni za koje nema leka na Zemlji, dok se na satelitu njihove bolesti leče doslovno jednim pokretom ruke, to jest mašine. Alegorija je više nego jasna: po kom moralnom osnovu ljudi mogu da se dele na one koji žive u blagostanju i imaju svu potrebnu negu i na one koji pate i stradaju, a da to nisu zaslužili. Privilegovana manjina ogorčeno brani pristup došljacima sa Zemljine površine, uz obrazloženje da nema resursa da svi dobro žive. Ali, izostaje objašnjenje kako je napravljena i kako se opravdava podela na privilegovane i diskriminisane. Taj legitimacijski deficit još je upadljiviji kada shvatimo da se sav posao neophodan za udoban život na satelitu obavlja upravo na Zemlji.

Priča iz Elizijuma mnogo više podseća na nedavne velike pokrete naroda iz bliskoistočnih siromašnih i u ratu uništenih zemalja ka dobrostojećim zemljama zapadnog sveta. Odgovor AfD-a i njihovih pristalica liči na ponašanje manjine na satelitu izolovanom od zemaljskih briga. Ali, u Elizijumu se Blomkamp ne upušta u tumačenje i razobličavanje svetonazorskog zaleđa takvog ponašanja. Film se zaustavlja na očiglednoj i samorazumljivoj moralnoj osudi. Utoliko Distrikt 9 ostaje i dalje retka, gotovo perfektna filmska studija rasističkih pogleda na kojima se temelje aparthejd i neprijateljstvo prema izbeglicama. Kao takav, ovaj film bi mogao biti odlično nastavno sredstvo da se u školama progovori o pitanjima na koja svet trenutno daje očajno loše, a moguće je i pogubne odgovore.